Лична професионална филозофија

Нико од нас није радио на исти начин првог дана у школи, односно као почетник, и данас, са вишегодишњим искуством иза себе. У мом случају, тај први дан у школи био је пре двадесетак година и, као и многи други просветари, нисам почео да радим у својој струци. После нешто више од годину дана каљења са ученицима виших разреда, почео сам да радим као учитељ.

 

Током студија смо полагали много испита, али на неке ствари нас нису припремили наши професори. Било је тешкоћа са попуњавањем педагошке документације, израдом планова рада и неочекиваним ситуацијама у учионици. На срећу, искусније колегинице су увек притекле у помоћ. Имајући то у виду, увек водим рачуна да младим колегама или студентима на пракси помогнем колико год могу.

 

Наш посао је такав да завршетком факултета нисмо завршили учење. Учимо и усавршаваћемо се целог живота. Учимо од колега, од деце, са телевизије и интернета. Ја не учим због бодова које треба да сакупим како би ми продужили лиценцу, а сакупио сам преко 300 сати усавршавања у протеклих десет година; и више него што је потребно. Учим због себе и знања које треба да пренесем деци.

 

Временом се мој начин рада мењао. Стицањем искуства кроз рад са децом у учионици, сазнањима стеченим на разним семинарима, али и самообразовањем, формирао сам начин рада у којем се зна шта је чија улога у учионици. Код мене влада пријатна радна атмосфера, јер чак и када „озбиљно“ радимо, кроз све садржаје провлачим хумор и игру. Кроз тај начин рада ученици нису робови учења, већ деца која су заинтересована да стекну нова знања.

Настојим да искористим предзнања ученика и да на томе планирам начин рада. У почетној настави читања и писања, са монографског метода сам прешао на комплексни поступак и остао при њему. Приметио сам да доста деце долази у први разред са познавањем слова, па и читања и писања, и за њих би монографски поступак био досадан – учили би оно што већ знају. Комплексни поступак потпуно уважава и прихвата индивидуалне разлике између деце и степен предзнања, и даје могућност да сви напредују сопственим темпом, а да због тога не буду критиковани, већ похваљени за сваки напредак у односу на ниво знања којим су дошли у школу.

Генерације деце која долазе нису исте као на почетку моје каријере. То су сада информатичка деца. Више ни телевизија није њихова главна занимација, већ рачунари, таблети, паметни телефони… Преко њих стичу сазнања, а у школи их покушавамо заинтересовати зеленом таблом и кредом (као пре 50 и више година). То тешко иде. Због тога настојим да у свој рад што више укључим технологију блиску ученицима. Многе наставне јединице обрађујем или утврђујем преко PowerPoint презентација, филмова, компјутерских едукативних игрица, користећи рачунар и видео бим пројектор. Определио сам се за изборни предмет Од играчке до рачунара да бих ученицима показао могућности компјутера у стицању знања и да их одвикнем од „пуцачких“, насилних игрица. Сви програми и игрице, које користимо, у служби су стицања знања.

 

Због већег броја деце у свом одељењу, најчешће користим фронтални облик рада. Како бих ублажио сувопарност тог облика рада, на својим часовима често користим савремена наставна средства и методу демонстрације, игре, глуме. Кад време, односно садржаји наставних јединица то омогућавају, примењујем и друге облике рада – групни (најчешће ликовна култура, свет око нас), односно тимски рад (природа и друштво), рад у пару (српски језик, математика), индивидуални (од играчке до рачунара) и индивидуализовани рад (са ученицима који имају тешкоће у напредовању, односно са надареним ученицима).

 

У раду ми је циљ да деца заволе школу и учење, а да знања која стекну не забораве, већ примене у различитим животним ситуацијама. Циљ ми је да ме не памте по строгоћи, већ по осмеху и заједничким догодовштинама у учионици и ван ње. Да бих то постигао, ученицима посвећујем доста времена у слободним активностима и додатном раду. Наравно, излети, екскурзије и рекреативне наставе су најбољи начин да се учитељ и ученици упознају у једном другом светлу. Кроз такво дружење се ствара посебна, незаборавна веза између учитеља и деце.

Да сам успео у свом позиву, доказ су деца која, када крену у 5. разред, још дуго долазе код свог учитеља да се похвале сваком добром оценом или да се пожале ако их нешто мучи.

 

Мојим угледним часовима, у више наврата, присуствовали су директори, школски педагог и психолог, „угостио“ сам неколико просветних саветника, градоначелника Сомбора, па чак и једну делегацију из Јапана, и увек сам оставио добар утисак.

Не мислим да сам најбољи учитељ, али свакако не спадам у оне просветне раднике који не воле свој посао и одлазе из школе брзином светлости чим заврше последњи час. У раду сам одговоран, педантан и прецизан. Ово је позив који сам изабрао, и он није лак, а ја га радим најбоље што умем.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s