Цртице о просветним радницима у Србији (7) – Царево ново одело


Ових дана се (опет) спомиње штрајк. Организује га Један Синдикат, који оптужује остала Три („подобна“) за велеиздају јер се неће придружити обележавању Дана просветних радника једночасовном обуставом рада. Да ствар буде гора, ова Три су била на разговору код министра просвете, а Највећи Штрајкачки Синдикат није ни позван. Хероји штрајкања тако постају великомученици који ће се сами борити за интересе свих радника, без обзира на синдикалне боје и скраћенице. А колико су разговори тешки и напети, можемо само замислити ако погледамо фотографију с тог сусрета – синдикалци нису понуђени ни кафом. А није да до сада нису навикнути да наврате на мало ћаскања уз кафу, па док је попију, забораве зашто су дошли. То важи за сва Четири репрезентативна синдиката, тако да изостанак Једног није нека велика штета. Само што је Један медијски вештији од осталих и сваки неуспех после штрајкова и преговора прикаже као своју победу, а остале окриви за опструкцију и несарадњу. Ипак је у пракси мало другачије, па би ови остали могли испричати како Један забрањује својим члановима да подрже остале у штрајку (места и школе познати аутору).

Просветне раднике у Србији мучи много тога и свакодневно се поставља питање да ли синдикат (било који или сви заједно) може да уради нешто конкретно по тим питањима. Шта је то што ће просветаре поново натерати на штрајк?

У најави су компликације са исплатом путних трошкова од 1. јануара. У неким градовима се у прошлости ово право остваривало тек након поступака пред Уставним судом. Следе преговори на локалу. Да ли нас чекају нови судски процеси? Зар Министарству није било довољно што су изгубили спорове око накнаде годишњег одмора за 2014. годину или због неплаћања ИОП-а? Неке школе су још у блокади рачуна, а нико не сноси одговорност.

Инклузија је лепо замишљена и битно је да на папиру све буде савршено. Све се ломи преко леђа наставника, функционише захваљујући њиховом ентузијазму, а неиспуњене обавезе Система према деци и наставницима нигде се не спомињу.

Обим посла и администрације је много већи него пре 10-15 година, а решење о 40-часовној радној недељи је исто као некада давно. Кад би се исказале све новотарије које радимо, не би све стало у 40 сати рада. Тако би пропала и теорија по којој радимо 3-4 сата дневно, девет месеци годишње.

Да ли просветним радницима следују топли оброк и регрес? По Закону о раду, ДА. Зашто онда није исказан на платном листићу? Шта је корективни коефицијент? Ако замислимо да су топли оброк и регрес урачунати у нашу плату, па замислимо да се назначи колико они износе, колика је чисто плата? Јесмо ли онда сви на минималцу? А они који већ јесу на минималцу, колика је њихова плата без регреса и топлог оброка? Неко се бавио рачунањем и дошао до резултата да само у последње три године та крађа износи милијарде.

А кад смо већ код финансијског закидања за оно што неке колеге раде, треба споменути да се „Доситеј“ више не плаћа, а да координатори електронског дневника, и поред обећања на обуци, нису ни у плану да буду плаћени. Многи су закинути за минули рад, што би се једино могло решити Анексом ПКУ. Тешко, јер преговора о ПКУ више и нема; срећни смо што му уопште продужују трајање.

Неки запослени су жртве мућкања приликом одређивања технолошких вишкова. Постоје директори који „одока“ праве ранг листу. За њих критеријуми из ПКУ не важе. А ако се већ мора по правилима бодовања, монтирају се дисциплински поступци или се праве махинације са заштићеним радницима. Радници често доживљавају тешки психички мобинг.

Мобинг је и држање у неизвесности запослених на одређено време, иако раде већ 5-6 година. Забрана запошљавања и даље траје. Постали су радници другог реда. Жене се не усуђују проширити породицу јер ће изгубити посао. Не могу добити кредит или остварити друге погодности.

Посебна прича је и преузимање радника са листе вишкова. Неким директорима нико ништа не може, не помаже ни инспекција.

Проблема по школама има још више, али је овде мало простора да се све наведе. Ипак, још један бисер нашег система морам споменути, а верујем да то није усамљен случај. У једној школи ложач ради на 50% норме тако да на посао долази сваки други дан, што значи да сваки други дан ђаци и наставници седе и раде у хладним просторијама. Осталих 50% норме ложач допуњује у школи удаљеној педесетак километара. Наравно, и они се греју сваки други дан. Нема везе, биће блага зима.

На крају, стижемо до почетка – заштита запослених од насиља. Разлог за штрајк? ДА! Да ли је реално да ћемо добити статус службеног лица? Хоћемо добити значку, легитимацију и службени пиштољ? НЕ. Шта онда тражимо од државе?

Ја тражим да не будемо дежурни кривци! А држава нас уверава да смо ми криви за све. Нема више ученика који не уче, који немају радне навике, нема више јединице. У ствари има је, али ако ученик има јединицу, искључиво смо ми криви. Не запуштено дете, не несавесни родитељи, већ наставник који је неспособан за свој посао. И тако су наставници натерани да виде царево ново одело, у супротном су глупи и неспособни. Боље да ученик има двојку без икаквог знања, него да ми испаднемо црне овце које још држе до неких критеријума.

Нема више неваспитане, насилне деце, а ако се понеко и појави у школи, криви су исти ти наставници. Да би се смањила оцена из владања потребно је много састанчења и писања извештаја, записника и планова. Наставник који уместо окретања другог образа, у покушају да сачува оно мало достојанства које му је остало, пружи отпор насилном ученику, постаје мета таблоида и најгори човек. Онај ко покуша да спречи или прекине тучу између ученика, стане у одбрану колеге или колегинице, узврати на насиље, постаје насилник против којег се води дисциплински поступак и на крају остаје без посла и могућности да ради у просвети. Држава нам је одузела право на самоодбрану од све агресивнијих родитеља и ученика.

Дакле, могу ли синдикати помоћи у решавању ових проблема? Од њих то очекује чланство, али и оних шездесетак процената запослених који нису синдикално организовани. Да, све је више оних који чекају да други реше њихове проблеме. А кад број готована порасте још више, једног дана ћемо се пробудити у српско-корејској школи без синдиката и било каквих бенефита које данас узимамо здраво за готово. Није проблем у четири синдиката, већ у сто хиљада радника у просвети, који ће се борити за своја права или неће. Синдикати су ту да поштују њихову вољу.

И сад стварно за крај, Срећан нам Дан просветних радника. Ко није свечано обележио 5. октобар, Светски дан наставника, нек се лепо проведе макар на Митровдан.

 

Једно мишљење на „Цртице о просветним радницима у Србији (7) – Царево ново одело

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s