Цртице о просветним радницима у Србији (8) – Холограмска школска година


Ових дана немогуће је избећи тему пандемије корона вируса. Апокалиптичне слике и приче стизале су из разних крајева света, а највише из Кине и Италије. Током последње две седмице, посредством разних медија у нашој земљи, пласиране су многобројне (дез)информације. Већину смо чули и видели од политичара, а стидљиво и од стручних лица (а понеки стручњаци треба да се стиде онога што су изговорили). Неке конференције за штампу ући ће у антологију замајавања народа. Полазећи од правила „није истина оно што видиш, него оно што ти ја кажем“, или принципа типа „ви лажете, а не ја“ (уз све доказе, примењује се опет прво правило „није истина оно што видиш, него оно што ти ја кажем“), преко „неће гром у коприве“, „ми смо преживели много горе ствари“, до „најсмешнијег вируса у историји“.

Али да пређемо на онај део приче који се тиче просветних радника. У свету је проглашена пандемија, отказују се готово све спортске, културне и друге манифестације. У већини земаља у окружењу затворене су школе с циљем спречавања ширења вируса. У Србији школе раде пуном паром (и одрађују наставне дане пропуштене због принудног распуста због сезонског грипа). Апели родитеља, захтеви просветних радника и синдиката још увек нису довољни да би се у нашој земљи донела одлука о затварању школа. У неку руку разумем то нећкање власти око обуставе наставе („За нашу децу“ треба обезбедити редовно и квалитетно образовање, а родитељима бејбиситинг службу звану Школа), али ако се присетим њихове досадашње логике, награбусили смо. Прво се сматрало да су припаднице лепшег пола имуне на вирус, па смо их у јеку ширења вируса слали у шопинг у Италију. Неки су то и послушали, искористили попусте (да не кажем туђу муку) и уз жељене артикле донели кући и нежељени вирус. Ових дана их топломерима јуре по Србији и моле да јаве да су се вратили из шопинга.

Сада стручњаци сматрају да су и деца имуна на вирус, па их шаљемо у школу. Само да не прођемо као са женама. Најугроженија категорија становника јесу старији људи. Уколико би се затвориле школе, унучићи би навалили на баке и деке и можда пренели вирус на њих. Срећа па у школама не раде старији људи, па нечији унучићи њих не могу заразити. Дакле, заштита је следећа: децу држимо даље од бака и дека, а они ће добити једнократну помоћ од 4000 динара. Није баш јасно за шта: одвојен живот од унучића или куповину сапуна и маски? А случајно, ни избори нису далеко; нек им се нађе. Од 1. априла (како симболично) повећање од 10% обећано је и здравственим радницима. Једино ми није јасно да ли ће повећање бити трајно или само док траје опасност од вируса, због увећаног обима посла. На ове лепе вести тргли су се и просветни радници. Зашто нема повећања за нас кад ми радимо пуном паром? Држимо часове, надокнађујемо изгубљено, причамо деци о вирусу, прскамо их после великог одмора, проверавамо колико пута су опрали руке, да ли су проветрили учионицу, све према упутству које су школе добиле. Е, па драги просветни радници, јуче сте добили одговор са самог врха. За вас нема повећања јер сте лопови! Крадете сапуне, убрусе, тоалет-папир и ко зна шта још. Теткице морају 12 пута дневно да допуњују заштитна средства јер крадете толиком брзином да вам може завидети и Пинк Пантер. Али ми ћемо прогутати и ове оптужбе. Зар не?

Док куцам овај текст, министар просвете и премијерка заједничким снагама раде на тестирању система учења на даљину, за случај да буду приморани донети одлуку о затварању школа. Не знам какав је тај систем, али бојим се да ће бити уведен по систему „тога нема ни у земљама Европске уније“. И заиста тога нема нигде у свету! Увели смо есДневник захваљујући координаторима који су по школама обучавали колеге међу којима је било и оних који никада нису укључили рачунар и немају мобилни телефон. Наравно, све то бесплатно за државу. Увели смо дневник у школе које немају интернет или довољан број рачунара, али УВЕЛИ СМО ГА. Сада можемо да се хвалимо да смо урадили нешто што нико други није. И заиста није. Нико не уводи такве крупне иновације док не обучи сваког радника. За то би требало да служи стручно усавршавање, а не за скупе, непотребне семинаре које похађамо само због бодова.

Док будемо уживали у данима викенда, ишчекујући одлуку о затварању школа, треба да размислимо како ћемо спровести наставу и учење на даљину. Комшије Хрвати, од понедељка затварају школе и, између осталог, преко трећег програма националне телевизије емитују наставне садржаје. Шта ћемо ми? Да ли је прича о холограмским наставницима стигла брже него што смо се надали? Смејали смо се тој идеји, а сада бисмо били срећни да смо прошли семинар о холограмизацији наставника и наставе. Како би био срећан наш министар да уз све нас има и сто хиљада холограмских просветара. Уопште се не би нервирао када треба да затвори школе. Више не бисмо морали планирати ни распусте (последње две године, уз већ планиране, имамо и грипни распуст). Када се прогласи епидемија, идемо на распуст, а холограми  раде уместо нас. Можда би холограми пристали да раде за 65% наше плате. А што није мање битно, холограми не краду сапуне и креде. По досадашњим искуствима, довољно би било да министарство обучи координаторе – дежурне будале (немојте се увредити, ово је и на мој рачун), а они ће за максимално две школске године бесплатно обучити све своје колеге. А кад то завршимо, можемо прећи на аватаризацију наставника. Свемир нам је граница.

Сада без шале. Настава на даљину постоји, али не код нас. Барем не у тој мери која би била потребна у овој ситуацији.  Ретки су наставници који би били способни да изводе наставу на даљину, а за обуку већине нема времена нити начина. О заинтересованости ученика и могућностима родитеља за наставу на даљину да и не причам. О оваквим стварима треба да размисле креатори каталога стручног усавршавања. Ако хоћете нешто ново, обучите сваког наставника, али на време. Не обучавамо ватрогасце кад већ избије пожар. То наравно кошта, као и наше знање за које се најчешће сматра да није потребно платити. Ту долазимо до непризнате, али познате чињенице да је преношење знања на друге инвестиција а не трошак. Другде то знају и то су развијене земље, код нас се праве луди.  А можда и не. Познато нам је како се лакше манипулише масама. Треба ли нам образовање или је довољан пакет животних намирница вредности неколико хиљада динара?

 

Једно мишљење на „Цртице о просветним радницима у Србији (8) – Холограмска школска година

  1. Мало је рећи да си погодио срж сржине сржи.Драго ми је да неко отворено пише о ономе што нас све погађа.Срамота ме је што то нисам ја.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s