Цртице о просветним радницима у Србији (15) – Коска је бачена


Јуче смо дочекали дуго ишчекивано појављивање некадашњег министра просвете на конференцији за медије Кризног штаба. Као и увек, министар је испунио наша очекивања, остао је доследан и још једном, овај пут уместо врућег кромпира, бацио коску у школско двориште.

И ја сам се упецао, па сам, док је још трајала конференција, поставио објаву у Великој зборници ( – група просветних радника) следеће садржине:

Pošto ex-ministar ne razume pitanje, da ponovimo: Da li će učitelji/ce koji imaju više od 15 učenika raditi dnevno 2 puta po 4 časa (sa dve grupe učenika), a oni koji imaju manje od 15 učenika (najčešće u seoskim sredinama) samo 4 časa dnevno? 40-časovna radna nedelja neće biti ista za sve, ali plata verovatno hoće.

Објава је имала доста коментара, али занимљиво је то што су се многи ухватили дела текста у загради – „најчешће у сеоским срединама“. Неке колегинице, које раде у комбинованим одељењима и немају више од 15 ученика, су се увредиле јер њихов рад изискује много више труда, папирологије, попуњавања више дневника… Потпуно су у праву. За њих је то много болна тема, а немају коме да се пожале. Али не треба да их вређа моја објава, већ кривца треба да траже у систему (закони, колективни уговори, правилници, уредбе) који не препознаје или  недовољно вреднује тежину њиховог рада. Тај проблем, и многи други, није од јуче, али идеја министарства на коју сам реаговао јесте. Кад би сви реаговали на неправде, нелогичности и, на крају крајева, глупости система, можда бисмо се помакли са мртве тачке. Појединци и фејсбук групе неће променити систем, али показују где и шта шкрипи. Када би синдикати више слушали и искористили тај „глас народа“, можда се не би свима осуло чланство, можда би наставници осетили да их неко заступа и бори се за њих. Не мислим да је решење један синдикат, јер решење није ни једнопартијски систем. Замислите да је на челу тог једног синдиката бивши просветни радник који се не меша у посао председника синдиката. Чека да дигне пензију, неку дневницу и ужива у функцији. Имамо и сада такав синдикат, али постоје још три, па ће се увек наћи неко ко ће проговорити о проблемима.

Као што сам јуче написао, и ја радим у сеоској школи. Никога нити браним (запослене у градовима) нити нападам (запослене на селу). Немам проблем с тим што ће неко с мањим бројем ученика одржати четири скраћена часа. Једноставно, за мене није нормалан предлог да учитељи/наставници који имају више од 15 ученика у одељењу, од септембра треба да раде дупли посао, тј. држе двоструко већи број часова. Мене јучерашња прича о годишњој и недељној норми часова, иста норма а мање рада него иначе, није фасцинирала. Ако, по речима министра упућеним новинарима,  треба радити у школи да бисте разумели причу о нормама, ево, ми радимо у школи и знамо понешто о нормама.

Постоји јасан образац/критеријум шта улази у структуру 40-часовне радне недеље. Часови непосредног рада са ученицима (дакле, часови које одржимо ученицима – што може бити цела или непотпуна норма, зависно од броја часова), време за припремање наставе (за сваки час који одржимо – пола) и остало (попут дежурства, стручног усвршавања, седница, тимова, приредби итд.).

Конкретно, ако имам 20 часова, за то следи 10 часова припреме, и остаје 10 часова за остало, чиме је попуњена 40-часовна радна недеља. Поделом одељења на две групе, 20 часова наставе недељно постаје 40 часова, плус 10 часова припреме (не треба дупла припрема, али вероватно ће тражити дуплу евалуацију часова) и 10 часова осталих активности. Школски час и сат није исто. Ја знам за термин 40-часовна радна недеља, а не 40-сатна. Министарство нам продаје причу да наша два часа по 30 минута јесу 1 сат, и кад све саберемо то је недељно 20 сати. По тој логици, стандардни часови од 45 минута дају само 15 сати рада недељно и нико не би имао пуну норму. Ако грешим, молим вас да ми објасните.

Јуче смо разменом коментара дошли до податка да постоје одељења са 15 или мање ученика, а да то нису комбинована одељења. Разлози за то су различити, у шта сада нећу залазити. Дакле, моја објава се односи на те случајеве.

Претпоставимо да радите у школи у којој у прва три разреда има по 15 ученика (одељења се неће делити у групе), а у четвртом, Вашем разреду, 24 ученика. Ваше одељење ће бити подељено у две групе, и свакој ћете дневно одржати по 4 часа. Када троје Ваших колега буде махало на одласку кући, док Вам се дезинфикује учионица, јешћете СДО и чекати продужетак смене. Кад одрадите „дугачку смену“ и стигнете кући, сешћете за свој лаптоп и одрадити онлајн наставу с двоје ученика које родитељи не пуштају у школу. Кад све завршите, помислићете: Хвала ти, драги министре, што си ми тако лепо испланирао дан. Баш се радујем што сам министарству уштедео паре које би морало да издвоји за још једног наставника, јер ја радим полуволонтерски.

Друга претпоставка. Неки предметни наставник је примљен на 50% норме. Сва одељења у којима предаје деле се у две групе и њему се дуплира број часова. Наградно питање: Да ли ће он имати и даље 50 или 100-процентну норму. Није свеједно. Ако даље замислимо да је исти наставник у другој школи такође радио 50%, ко ће држати дупле часове у другој школи, опет он? Ако замислимо да је у сваком моменту током септембра могућ пад „система“ (настава у школи), хаос је још већи. Свако решење о 40-часовној радној недељи пада у воду.

После полудигитализације завршног испита можда сматрају да смо полулуди, па ћемо прогутати и ово, као и све што су нам до сада сервирали. Ето прилике да се огласимо и кажемо НЕЋУ. Нек то буде прво НЕЋУ у низу. Нећу да држим часове које ми не платите; Нећу да будем координатор ако ми не платите; Нећу да уређујем школски сајт ако ми не платите; Нећу да дежурам на завршном испиту ако ми не платите; Нећу да радим ако ми не платите путне трошкове; Нећу да радим ако ми је здравље угрожено; Нећу да радим ако ми не обезбедите средства за рад; Нећу да радим у хладној учионици; Нећу да ме плаћате бодовима стручног усавршавања итд. Свако би могао да продужи овај низ, али на све наведено наставници су огуглали и постало је нормално да у настави користите свој лаптоп, свој телефон, свој штампач, купујете папир за штампање, креде у боји, фломастере и сл. Није ни чудо што мисле да смо полулуди.

И за крај, мало о безбедности на послу у септембру.

Из јучерашњег излагања могли смо схватити да је радити са 15 ученика у одељењу безбедно, са 16 већ није; да је безбедно држати час од 30 минута, од 45 није; да су учитељи/це здравији и отпорнији на вирус од осталих наставника, а деца ће се апсолутно придржавати свих прописаних мера заштите.

Размишљање… Ако међу мојим ученицима нема заражених, нису нам потребне маске нити социјална дистанца, могу држати редовне часове, а ако је и један ученик преносилац, уз све маске и растојање, просторију за изолацију, заразиће и остале. Да није тако, не би било здравствених радника који су се заразили на послу, а неки и преминули. Нико и ништа нам не гарантује да ће предложене мере спречити да се разболимо. А онда је то већ сасвим друга прича у којој није важно да ли држимо 4 или 8 часова.

Нема потребе да се просветни радници по фејсбук групама међусобно свађају и вређају, деле на сеоске и градске, више и ниже. Једно је изношење мишљења и проблема, а друго беспотребно режање и свађање око коске која нам је бачена. До почетка школске године остале су још непуне три недеље и пред нама је други талас дописа или други пик првог таласа, нисам сигуран, али таласање је загарантовано.

Једно мишљење на „Цртице о просветним радницима у Србији (15) – Коска је бачена

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s