Месечне архиве: октобар 2020

Цртице о просветним радницима у Србији (18) – Ево и списка! (у недостатку бољег наслова)

Као што сам у неком од претходних чланака написао, списак замерки и наставничких мука је подугачак… Можда је коначно дошло време да га саставимо и објавимо.

Списак није састављен по важности тема које нас муче (свакоме је своја мука највећа), већ редоследом како ми је надолазила инспирација. Па да почнемо…

Последњи догађаји у просветарској Србији једну муку стављају на чело листе:

  • Партијско постављање директора установа супротно одлукама Наставничког већа, Школског одбора, па и вољи родитеља

Изгледа да ће постати пракса да се одлуке из зборница бране на школским двориштима заједно са родитељима.

  • Снимање телевизијских часова за наставу на даљину

Такође веома свежа тема. Треба ли и зашто само толико да буде плаћен тај додатни рад наставника? Може ли неко (директор, школска управа) присилити наставника да снима часове ако не жели? Нису сви добри наставници жељни медијске пажње или изложености јавној критици (омиљеном спорту међу наставницима и родитељима).

  • Услови за рад ученика и наставника

Неадекватни простори по величини, осветљењу, грејању, расхлађивању… У условима пандемије многе учионице су мале да приме 15 ученика ако желимо испоштовати прописану дистанцу. Користе се и просторије без довољно природне светлости. Постало је нормално да у мају и јуну радимо у учионицама у којима је температура 30 степени, а током зиме 13-18 степени. Немамо клима уређаје, а застарели системи грејања нису довољни да ученици бораве у топлим просторијама.

Нису све учионице опремљене савременим наставним средствима, немају сви наставници и ученици рачунаре и паметне телефоне, интернет, информатичко знање, а подразумева се да је то неопходно за наставу у време пандемије.

Неко би овде сигурно додао… Тоалетизација (замена чучаваца) пре дигитализације!

  • Употреба личних средстава у службене сврхе

Тешко да постоји професија осим просвете у којој запослени троше своја средства за рад – лични лаптоп и мобилни телефон, штампач, скенер, фотоапарат, кућни интернет; купују папир за штампање, фломастере, маркере, креде у боји…; плаћају стручно усавршавање и коришћење образовних апликација; користе своје возило и финансирају гориво за превоз ученика на такмичења… и још много тога.

  • Радно време и оптерећење наставника

Решења о 40-часовној радној недељи не показују праву ангажованост запослених. Структура задужења, која је важила пре 20 година, мора да се мења. Наставницима су натурене многобројне административне обавезе које једноставно „не стају“ у решења, а оно чега нема у решењу неће бити ни плаћено.

Посебно би се требало посветити вредновању рада у комбинованим одељењима и продуженом боравку. Наставници који раде у таквим одељењима имали би шта да кажу на ову тему.

Решења о 40-часовној радној недељи касне. Сведоци смо да многи директори не знају како да их саставе, а да не оштете запослене. Министрово „продужено“ радно време их је довело у неприлику. Јасно је да неки уместо 4-5 часова дневно, држе 8-9 скраћених. Сваки час је целина за себе, па трајао и само 30 минута. Рад са две групе ученика у размаку од 3-4 сата није исти час, иако су наставници натерани да га тако евидентирају у дневнику. Многима је начињена неправда, а колико њих ће бити спремно да судски истерује правду, видећемо. НСПРВ је спреман за пилот тужбе, остало зависи од појединаца.

  • Стручно усавршавање наставника

Овогодишњи рад на даљину у условима ванредног стања показао је сву бесмисленост досадашњег начина стручног усавршавања. Дигиталне компетенције појединих наставника су поражавајуће. Јурцање за бодовима и бирање јефтиних, често бескорисних семинара мора бити прекинуто. Усавршавање које нема примену у раду нема смисла. Скупљени бодови за продужење фамозне виртуелне лиценце (на сваких 5 година) немају вредност ако није научено нешто примењиво у учионици.

  • Администрација

Војничким речником речено, наставници су постали ћате. Нисмо више мастиљаре, јер смо наливперо заменили тастатуром, те напредовали до дактилографа (без курса, па већина куца једним прстом). Свима је јасно да је настава најмање занимљива и битна за екстерне евалуаторе рада у школама. Тражи се само папирологија – извештаји, анализе, евалуације, самоевалуације, табеле, портфолија… нема краја. Трпи настава, трпи знање ученика, а наставници затрпани папирима губе и оно мало преосталих живаца. Стрес никад није био већи.

  • Преобимни планови и програми

Верујем да би сваки наставник могао нешто рећи о овом проблему који се превлачи деценијама и опире свакој спроведеној реформи.

  • Дописи

Дописи су постали синоним за тешко иживљавање над просветним радницима. Попут многих закона и дописи се могу тумачити на два (или више) начина, свако како му одговара. Упутства, за чије разумевање треба упутство, слудила су наставнике ове године. Наставницима су посебно омиљени дописи типа „данас за јуче“.

  • Таблоидизација образовања

До многих информација битних за просветне раднике долазимо читајући изјаве надлежних у дневним новинама и таблоидима. Исте информације, званичним каналима, до школа стижу са 2-3 дана закашњења.

Наставници су под лупом јавности и једва се чека да о нама пишу у негативном контексту. Док се лопови, убице, пљачкаши и остали преступници у медијима означавају иницијалима, о „лошим“ просветним радницима се пише пуним именом, презименом и надимком. Да ли је ико заборавио случај „Шакира“?

  • Радимо за бодове

Као што сам написао, многе наше активности немају места у 40-часовној радној недељи, па је веома перфидно смишљено да то спада у стручно усавршавање у оквиру колектива. Е, то је тек смејурија од бодовања.

Ангажовање на завршном испиту такође се „плаћа“ бодовима. И сваке године, као доказано добар у том послу, пролазиш исто „стручно усавршавање“. Најбоље је образложење… „Ти си већ био, знаш шта треба, а он је нов па не зна. А имаш и ауто.“ Не, ја сам рођен с тим да знам шта ради супервизор, не морам читати упутства! Нек се зна!

У ову категорију спада и јесења акција на снимање ТВ часова: 1 час = 5 бодова, 2 часа = 8 бодова, а 3 часа = 10 бодова.  Ако овако  наставе с попустима, они који буду снимали на Црни петак мораће платити министарству.

  • Радимо бесплатно, што би рекли… за џабе

Типа „обећање, лудом радовање“ је рад школских координатора есДневника. Или мало модификован слоган са бројних усавршавања… „Обећано на семинару, није примењено у пракси“. Нису људи ишли на обуку због 10%, за то су чули тек на обуци, али ако је систем плаћен 1,6 милиона евра, плус 800 хиљада годишње, срамота је да наставници који су обучили колеге у својим колективима нису добили чак ни потврду о завршеној обуци (о парама је бесмислено и причати).

Израда школских сајтова и рад администратора је такође нешто што се не плаћа. Тачније, не плаћа се онима који то раде, али постоји фирма која је од школа покупила по 50.000 динара за израду сајта који  не постоји (као ни фирма – писао сам већ о томе опширније – Цртице… бр.3). Баш ме занима колико кошта израда и редовно ажурирање сајтова државних институција и да ли то раде запослени или нека фирма која има стручњаке за то.

Рад с ученицима по ИОП-у није плаћен јер се школе и министарство праве невешти. Они који су пресавили табак и тужили школе, добили су спорове и лепе износе с каматама. Да ли је неко одговарао што су школе изгубиле судске спорове? Нико, никад. Сетимо се крађе дела накнаде за годишњи одмор 2014. године. Судови пресудили у корист радника, министар признао „грешку“, обећали исплату свима, сачекали да потраживање застари и појео вук магарца. Нема пара, нити одговорних. Чак ни срама и црвених образа.

И тако, нешто радимо бесплатно, нешто за бодове, горе и од времена кад су људи добијали макар бонове (за њих се нешто могло и купити).

  • Плата

Плата к’о плата, никад нам није доста. Него, постоји нешто у Закону о раду што није исказано на нашим платним листићима. Пре више година објашњено је да би било добро да регрес и топли оброк „уђу“ у коефицијент, и би тако. Коефицијент је појео топли оброк и летовање, а ми га сада безуспешно тражимо. Што би Маратонци рекли: „Колики је мој део?“ Одговор је већини познат. Ипак, судски се и ту може доказати да регрес и топли оброк нису саставни део плате коју добијамо (за сада случајеви радника који су на минималцу – то је најлакше доказати на суду).

  • Брига о здрављу запослених и ученика

Недавно смо имали обуку о заштити на раду. Шеф рачуноводства се пожалио да му се погоршао вид због рада на рачунару и да ради у просторији без климатизације, лети изложен директном сунцу, а зими у хладном. Теоријски треба да буде послат код специјалисте и да се угради клима уређај у његову канцеларију. Чекамо да видимо шта ће се десити у пракси па да и ми масовно затражимо нове наочаре, клима уређаје и додатне радијаторе. (Зими, када је напољу 0 степени, у појединим учионицама у 7:30 је 13 степени. Јесу ли то услови за рад и боравак деце?)

Док то не добијемо, задовољићемо се с три платнене маске које смо добили у августу за превенцију од ковида. Добро смо и прошли, у неким школама су се делиле само две маске. Визира нема, ко жели, може себи купити. Имамо довољно средстава за дезинфекцију руку, али сами купујемо течни сапун и убрусе (добијено је једно паковање убруса за свако одељење прве наставне недеље – потрошено за три дана). Тако брине локална заједница о наставницима и ђацима.

Док је родитељима и деци (веома флексибилно) дозвољено да изаберу начин похађања наставе, наставници (поготово хронични болесници, угрожене категорије) немају право да раде на даљину. Ако се боје да ће у школи бити изложени вирусу, могу превентивно да оду на боловање и примају 65% плате. Леп начин да се сачува здравље, а добро и за линију јер им неће остати за храну (рачуни се морају платити).

  • Мобинг над појединим наставницима

Наставници који нису по вољи директора, често су изложени разним притисцима и дискриминацији. Последње две године било је доста примера и по медијима, од основне школе до високог образовања.

  • Пријем у радни однос

Колико све зависи од самовоље директора уверили су се многи запослени приликом расписивања последњих одобрених конкурса. Без посла су остали људи који у школи раде на одређено време, с прекидима и по десет и више година, а посао је добио неко „са стране“. Слично је и приликом преузимања радника са листе технолошких вишкова.

  • Уста његова хвалите нас

Приче за јавност о беспрекорном функционисању система образовања у Србији који служи за пример свима у окружењу, па и шире – наставак Андерсенових бајки. Није систем, него људи, појединци који огромним ентузијазмом и љубављу обављају свој посао. 

Ипак, министар је у мају о онлајн настави рекао једну велику истину: „Ово је било: седај у авион и вози, да ли си знао или ниси, није те нико ни питао.“

И даље нас ништа не питају, а ми возимо, често као Мишко, везаних очију.

  • Министар

Потребан нам је мање навалантан министар, онај који ће послушати запослене и заложити се за нас када се кроји буџет и пишу закони. Не треба нам божанство и „батинаш“, него један од нас, обичан наставник/професор, који познаје све наведене муке просветних радника.

  • Нема правог, искреног, конструктивног дијалога државе са синдикатима

Били чланови неког синдиката или не, никог у власти не занима мишљење просветних радника о питањима која се тичу њиховог живота и рада. 

И за крај… …

Нема краја. Слободно допуните списак.

Цртице о просветним радницима у Србији (17) – Шта раде просветни (не)радници

Док чекам(о) решење о 40-часовној радној недељи, покушаћу да саставим списак недељних активности једног просечног учитеља, чисто да имам са чим упоредити решење које ћу добити.

Часови непосредног рада с ученицима:

  • Српски језик (5 часова)
  • Математика (5 часова)
  • Природаи друштво / СОН (2 часа)
  • Ликовна култура (2 часа)
  • Музичка култура (1 час)
  • Физичко васпитање (3 часа)
  • Од играчке до рачунара – изборни предмет (1 час)
  • Грађанско васпитање – изборни предмет (1 час)

_____________________________________________

Норма: 100% (20 часова)

  • Час одељењског старешине (1 час)
  • Час слободних активности (1 час)
  • Час допунске наставе (1 час)
  • Час додатног рада (1 час)

_____________________________________________

Укупно: 24

Припрема за часове непосредног рада с ученицима:

  • За сваки одржан час пола сата припреме (24:2) – довољно само за писање припреме

_____________________________________________

Укупно: 12

Остале активности:

  • Пријем родитеља (1 час)
  • Дежурство (1 час)
  • Стручно усавршавање (1 час)
  • Рад у тимовима (1 час)

_____________________________________________

Све укупно: 40 часова недељно

Додао бих и следеће активности:

  • Дежурство (још 4 часа у време пандемије; сваког дана пре часова – мерење температуре, дезинфекција; и за време сваког одмора у учионици јер ученици не излазе на двориште – Време наставника за јело и тоалет?)
  • Координатор есДневника / обука наставника (0 динара)
  • Вођење есДневника, администрација, извештаји (1 час)
  • Уредник школског сајта / Израда прилога за школски сајт (писање и фотографисање; обрада фотографија и постављање на страницу школе) / Ажурирање података (1 час)
  • Одељењска и наставничка већа; актив разредне наставе; педагошки колегијум; школски одбор (1 час)
  • Самоевалуација одржаних  часова (24 одржана часа, барем по 5 минута = 2 часа – Надзорници обожавају ово да траже приликом посете, али нигде у решењу није предвиђено време за ову активност!)
  • Израда контролних задатака, наставних листића, наставних материјала (1 час)
  • Прегледање, исправљање и оцењивање контролних задатака, писмених вежби, писмених задатака, домаће лектире (1 час)
  • Анализа иницијалних тестова, контролних и писмених задатака (1 час – И ово воле да траже!)
  • Израда дигиталних наставних материјала (10 часова)
  • Претраживање интернета, проналажење и прилагођавање наставних материјала (5 часова)
  • Постављање дигиталних материјала на Гугл учионицу, Вибер или Фејсбук групе (5 часова)
  • Прегледање радова и домаћих задатака ученика који наставу прате преко РТС-а (1 час)
  • Праћење ТВ часова, ако желите да будете у току с радом ваших „онлајн ученика“ (6 часова)
  • Комуникација с родитељима преко друштвених мрежа; смс поруке, телефонски позиви (1 час)
  • Вођење портфолија наставника (1 час)
  • Вођење портфолија ученика (1 час)
  • Такмичења и припрема ученика за такмичења (1 час)
  • Одлазак на такмичења (о свом трошку, својим возилом, па чекате на исплату путних трошкова месец-два)
  • Одлазак на завршни испит – супервизор / дежурни наставник / прегледач (о свом трошку, својим возилом, па чекате на исплату путних трошкова три-четири месеца)
  • Неформално стручно усавршавање наставника (1 час)
  • Излети, посете (позориште, галерија, изложба…) (1 час)
  • Рад у школским тимовима (Руководилац Тима за самовредновање и вредновање рада школе – област 6: Организација рада школе, управљање људским и материјалним ресурсима; Координатор свих тимова за самовредновање и вредновање рада школе; Тим за обезбеђивање квалитета и развој установе; Стручни актив за развојно планирање; Стручни актив за развој школског програма; Стручни тим за инклузивно образовање; Руководилац стручног већа наставника разредне наставе; Стручни тим за планирање стручног усавршавања) – Стварно не знам колико је то часова!

Слободно наставите низ, вероватно сам нешто изоставио. Ми смо „оголили“ наше радно време, а сад замислите структуру 40-часовне радне недеље осталих корисника државне благајне, од министара, посланика, запослених у разним агенцијама до физичких радника у јавним предузећима који зарађују колико и просветни радници (или више).

И за крај, ако некоме још није јасно, посао наставника не завршава се у школи (у оних 4-5 сати који тако болно боду очи свакоме ко не ради у школи). Наставници раде сваки дан, целе године. Не престају да мисле о школи ни на годишњем одмору. Гледају ТВ програм, читају књиге и стручну литературу, прате сајтове и блогове колега да би нешто искористили и применили у настави. Својим парама купују средства за рад јер им савест тако налаже.

Није посао просветних радника најтежи на свету, али нема много занимања у којима су људи толико посвећени послу, а толико мало плаћени.

Цртице о просветним радницима у Србији (16) – Не замерите што вам замерам

„Где су синдикати? Где су сада синдикалне вође?“ – питања су која последњих година просветни радници често постављају на друштвеним мрежама у коментарима на разне проблеме који нас муче.

Ова питања полако улазе у ред реторичких, али покушаћу да дам одговор. 

Знамо да постоје четири репрезентативна синдиката просвете. То значи да постоји и четири председника синдиката. За један синдикат су сви чули јер су медијски добро заступљени. За неке друге чујемо повремено. Они ћуте и потписују (нпр. Анекс ПКУ). Од министра смо чули да су три синдиката добра, сарадљива, а један се увек нешто буни. Рекао бих да тај бунџија, на уштрб „лоше“ везе с министром, скупља симпатије и поене код чланства; некад и преотима чланове другим синдикатима.

Постоје различити типови председника. Неке синдикалне вође су препознатљива ТВ лица, прави медијски магови. Сви су их чули и видели. Добро баратају градивом, причају оно што чланство жели да чује, добијају аплаузе, али неких видљивих резултата немају. Они никад ништа не потписују. За друге смо чули, али не знамо како изгледају. Понекад се њихова имена појаве у медијима и сазнајемо да су нешто потписали с Министарством. Имамо и нинџа председника – невидљив је и никад не знаш кад ће се и одакле појавити. Он је у домену мита. Чули смо да постоји, али га нико није видео. Он је полупредседник – полупензионер. Право митско биће. Понекад нешто потпише (по угледу на друге).

Географски гледано, одговор на горе постављено питање јесте да су сви председници стационирани у Београду, па житељи нашег главног града имају највеће шансе да их сретну уживо (осим ако је на снази ванредно стање; тада неки од њих не излазе на дневно светло).

И тако, синдикате и председнике прозивају за нерад чланови (с правом, јер плаћају чланарину) и нечланови (а њих је све више). По неким прорачунима само је 30-40% запослених у просвети синдикално организовано.

Недавно заокружих пола века живота. Незгодне године. Нисте довољно млади да се сећате шта сте јели прошле недеље, нити довољно стари да бисте се сећали сваког детаља од пре 25-30 година. Због тога, наредне реченице узмите с резервом; можда се памћење поиграва са мном.

Вратио бих се у прошлост неких 25 година, у време када сам се запослио и постао члан синдиката. У односу на садашњост, и поред свих недаћа 90-их година прошлог века, то је било златно доба синдикализма. Готово 90% запослених били су чланови неког синдиката. Кажем неког, јер један једини државни синдикат заменили су први независни синдикати. Проблеми су били велики. Мале, нередовне плате; проблеми са исплатом путних трошкова, јубиларних награда… Ништа запослени нису добијали на тацни. За све се морао изборити синдикат заједно са својим чланством. А чланство тада није било летаргично као данас. Пратећи праве вође, одлазили смо на протесте, штрајковали потпуном обуставом рада, под претњом да ће нам смањити плате, да ћемо добити отказ. Партијска држава је била моћна, али синдикати су имали силу иза себе – раднике који се боре за своја права. Заједно смо се изборили за редовне плате, а до сваког повећања плате дошли смо штрајком. Штрајкови су се завршавали споразумом између власти и синдиката да штрајкачи неће сносити никакве последице због свог незаконитог деловања (да, штрајковали смо противзаконито). Успели смо да обезбедимо редовну исплату путних трошкова (понегде и преко Уставног суда), јубиларних награда, светосавске награде, преконормног рада… Успевали смо да поправимо положај просветних радника потписивањем колективних уговора. Решавање технолошких вишкова ставили смо под контролу синдиката, чиме смо спречили дотадашњу самовољу многих директора. Нисмо дошли до савршеног решења, али су заштићени старији радници од губитка посла, а то се масовно дешавало током приватизације многих предузећа.

Поред успеха, начињене су многе грешке и пропусти. Синдикати су упали у фазу самозадовољства постигнутим. Практично, изгубљено је право на штрајк без неке видљиве борбе. У плати су се изгубили регрес и топли оброк. Нисмо дошли до праведних платних разреда (за све буџетске кориснике и јавна предузећа). Синдикати нису приметили осипање чланства, нити анализирали зашто је до тога дошло. Радници, који су имали редовне плате, путне трошкове, награде, сигуран посао, нису више осећали потребу да буду чланови синдиката. Брзо су заборавили ко им је то све обезбедио па су, да би им 1% плате остао у џепу, почели напуштати синдикат. И тако један по један одлазак, синдикате је почела да нагриза рђа. А рђа је појела две трећине чланства. Нема више силе иза великих синдикалних вођа, па су и вође постале мале. Толико мале да их више нико и не пита за мишљење. Не позива их држава на партију преговора у Министарство просвете, јер преговори више не постоје. Онима који имају подршку 30% запослених држава сама нуди повећање плата, по принципу узми што ти дајем и ћути, видиш како сам добар. И тај добри послодавац, који причу о повећању започиње у фебруару, а обећање испуни у децембру, у међувремену неприметно грицка и смањује права радника. Сетите се само шта вам све није плаћено а требало би, јер је предвиђено Законом о раду или ПКУ. А радници су наивни, затрпани силном администрацијом, не размишљају да им се спрема још црњи сценарио.

Када послодавац мало јаче загризе, запослени почну дозивати синдикат. Најгласнији су они који су због 600-700 динара месечно напустили синдикат. Они своје незадовољство нечињењем синдиката преносе  на оно мало преосталих чланова, на оне „луде“ који плаћају чланарину а „ништа не добијају“ заузврат. Класично питање је: „А шта је синдикат урадио за тебе?“ Треба сви да се ишчланимо, па вође неће имати кога да воде.

Е, овчице моје, то господар и жели. Сви видимо шта нам раде кад нас је остало 30%, а онда замислите шта ће радити кад нас буде само 5-10%. Носићемо пелене као запослени у приватним страним фирмама у којима не постоји синдикат. А нисмо далеко од тога. Пандемија већ показује шта може да се деси у блиској будућности. По упутству о организацији рада школе некима је већ ускраћен одмор. Наставници не напуштају своје учионице и ђаке, дежурају сваког дана на сваком одмору. Нема јела, нити тоалета. Радимо дупле смене, које Неко назива продуженом сменом. Халооо! Јесмо ли стварно толико луди и наивни? Уплашени? Шта треба да нам ураде да бисмо се тргли и супротставили свеопштем лудилу?

А сад да се вратим на наслов. Као запослени у просвети, члан синдиката, имам нека очекивања од Организације којој плаћам чланарину. А очекивања су често изневерена и то јој замерам, замерам свим синдикатима. Списак замерки и наставничких мука је подугачак, о њима ћу неком другом приликом. Сада бих само упутио поруку вођама четири синдиката – Ослушните шта вам говоре запослени у просвети, седите заједно за сто, формирајте захтеве према Министарству и договорите се које су црвене линије преко (испод) којих нећете ићи. Почните да радите оно што је ваш посао!