MindMup – onlajn alat za izradu mapa uma

Mape uma predstavljaju dobar način da učenicima prenesemo znanja, ali i dobar način da učenici lakše usvoje određeno gradivo, pogotovo ako ih sami izrađuju.

MindMup je jedan od veoma jednostavnih alata za pravljenje mapa uma. Besplatna verzija ne zahteva od korisnika da se registruju i uloguju. U pretraživaču treba ukucati adresu www.mindmup.com .

mindmup01

Za one koji nemaju veće zahteve, dovoljna je besplatna verzija aplikacije.

mindmup02

Klikom na dugme CREATE A NEW MUP, odmah možemo  započeti rad.

mindmup03

Sa leve strane, ili u meniju Insert, možemo da dodajemo grane i čvorove nižeg (child),  višeg (parent) ili istog (sibling) nivoa. Omogućeno je i dodavanje fotografija. U meniju Edit nalaze se podešavanja za izradu mape. Dvoklikom unutar polja, unosimo tekst.  Svakom polju, ali i tekstu unutar njega, možemo menjati boju, kako bi bilo još slikovitije i lakše za razlikovanje.

mindmup04

Kada završimo sa radom, možemo da sačuvamo mapu na računaru, kao na slici:

mindmup06

Mapu možemo sačuvati u nekom formatu slike (SVG, JPG, PNG), ali i u PDF ili FreeMind formatu.

Ovo su osnovne informacije o aplikaciji, a budućim korisnicima ostaje da sami istraže sve mogućnosti koje su im na raspolaganju.

Evo nekih primera mapa uma koje sam izradio u ovom programu:

mindmup05

Цртице о просветним радницима у Србији (4) – Штипање и изврдавање

Данас сам прочитао наслов: „Надокнада часова: Школе покушале да изврдају, министарство спречило“.

Браво за министарство!

А сад мали резиме како смо стигли до врдања и штипања.

У циљу смањења ризика и изложености ђака вирусу грипа, Влада Републике Србије донела је препоруку о продужењу распуста за период од 18. до 24. фебруара 2019.г. Први радни дан планиран је за 25. фебруар, а школама је дата обавеза да донесу план надокнаде и о томе обавесте Министарство преко надлежне школске управе.

У четвртак поподне, 14. фебруара,  овај допис је почео да се шири друштвеним мрежама. Одмах је дошло до различитих тумачења дописа. Распуст је могао бити продужен само у централној Србији, где су ученици на распусту, док су се у Војводини ђаци опростили од распуста још 14. јануара, па нема говора о продужењу нечега што није у току. И ето панике: Да ли је Војводина у Србији? Да ли су војвођански ученици имуни на грип?

Мој одговор би био: Јесу! Не зато што више од друге деце у Србији једу сланину с луком, већ зато што је нас грип већ посетио претходних седмица. У недељи доношења одлуке о продужењу распуста, моји ђаци су већ прележали грип. Било је више дана када је фалило и по 9 ученика; само тада нико није прогласио епидемију.

Пратећи јавно мњење на друштвеним мрежама, а не статистичке податке о броју изостанака ученика, покрајински секретар прекида све спекулације и обавештава школе на територији Војводине да од 18. до 24. фебруара ђаци иду на принудни распуст.

Коначно распуст који важи за све ученике у Србији, укључујући и Војводину!

И то је дало ефекта! Грип је искорењен и сви се можемо вратити на посао. У ствари, деца могу да се врате у школске клупе. Наставници су (у многим школама) имали обавезу да буду на радном месту за време распуста (јер добро знамо да је распуст за децу, а не за наставнике). Отпорна смо ми сорта, скоро као деца у предшколским установама која нису имала грип-распуст.

Све што је лепо кратко траје, па и распуст, и дошло је време да се надокнађују пропуштени дани. Помоћ је стизала из штампе која је преносила изјаве министра ПНТР. Блиц је 23. фебруара пренео речи министра да надокнада неће ићи на штету ђака, а ево шта је изјавио:

– Већ постоји недељно оптерећење ученика. Углавном ученици не морају да иду у школу пет субота узастопно, може да се „уштине“ по један дан од пролећног и летњег распуста и да се остало одради током три суботе до краја ове школске године…“

Такође је додао да је неопходно „да се сачека шта ће школе да смисле и да им за то дамо одобрење“.

(Ако лаже Блиц, слагао сам вас и ја, ненамерно.)

Састали се активи директора, наставничка већа, сазвани школски одбори и савети родитеља, и ПЛАН је смишљен.

Што се тиче школа у сомборској општини, одлучено је да ће се од пролећног распуста „уштинути“ три дана (23, 24. и 25. април; уторак-среда-четвртак), 18. мај ће бити наставна субота (распоред за понедељак), док ће се петак надокнадити додавањем часова на постојећи распоред.

Пошто ни две недеље након ове одлуке нисмо одбијени (да ли од стране покрајинског секретара или министра, то не знам), ја сам, као савесни радник, почео да одрађујем петак. И тако сам успео да, недељу по недељу, одрадим три часа. А онда стиже одбијеница. Пролећни распуст се не сме дирати!

Опет заседамо, све по хитном поступку, јер већ од понедељка, ако прихватимо, прелазимо на „кикиндски модел“ (који они примењују већ две седмице). Школски одбор и савет родитеља се састају у суботу. (Схватам да сам џабе надокнађивао петак.)

Од данас, па током целе недеље, први час траје сат времена (одрађујемо два часа, скраћена). Следеће недеље други час траје сат времена, и тако редом: трећи, четврти, пети… наредних 7 седмица, док се не надокнаде сви часови. Конфузија у најави, али то је тренутно најбоље што се нуди. Док неко не јави да је и ово одбијено.

Много бабица, па је и наша надокнада килава.

 

 

 

Цртице о просветним радницима у Србији (3) – Школски сајтови (наставак)

Три недеље након седнице ШО добијам копију уговора потписаног између школе и фирме ФМИТ Плус доо Београд, без датума потписивања. Уз уговор је прикључен рачун издат 17.10.2018. на 50.000 динара (без ПДВ-а; понуђач није у систему ПДВ-а) за „Услуга израде и одржавања школских сајтова и пропратних електронских садржаја у трајању од 12 месеци“.

Пошто у уговору није наведен назив новог школског сајта покушао сам да добијем информацију о томе позивањем броја мобилног телефона наведеног у уговору. На питање да ли сам добио фирму ФМИТ Плус, добио сам одговор да сам погрешио број. Када сам, уз извињење, рекао да је тај број наведен у уговору с мојом школом, веза је прекинута. Тада сам позвао други број исте фирме наведен на рачуну на основу којег је школа извршила уплату, али љубазна госпођица из Теленорове централе ми је саопштила да је позвани број привремено искључен. Ову фирму нисам успео пронаћи ни на интернету, па се почињем питати да ли она уопште постоји.

Дошао сам до сазнања да су предстваници поменуте фирме прошле године на активу директора основних и средњих школа сомборске општине (тридесетак школа) одржали петоминутну презентацију, након чега је општина уплатила средства школи (школама), да би затим тај износ био уплаћен фирми ФМИТ Плус.

И тако размишљам, рачунам, 30 школа пута 50.000 = 1.500.000 динара (само у једној општини, а можда има још жртава дигитализације просвете), за нешто што, за сада, не постоји… Сасвим добар бизнис.

С друге стране, колеги који је задужен за Доситеј више се тај рад не плаћа, као ни рад координатора есДневника. Али, ваљда, тако мора. Док се на некоме не уштеди, фантоми не могу да се намире. А фантома има још… али о томе неки други пут.

 

 

 

Цртице о просветним радницима у Србији (3) – Школски сајтови

  • У Закону о основном образовању и васпитању, члан 52, пише: „Школа је дужна да има своју интернет страну.“

Толико о томе?!

Ко израђује школски сајт? Ко то финансира? Која је улога наставника у изради сајта? Где је то регулисано? Како се вреднује рад наставника на школском сајту? Да ли је сва награда 20 бодова стручног усавршавања у оквиру колектива?

Од школске 2006/2007. године уређујем сајт моје школе. Нисам информатичар, тако да сам све до школске 2014/2015. године сарађивао с администратором који је обављао технички део посла, док сам ја био задужен за писање прилога, фотографисање, обраду фотографија, ажурирање података о ученицима и наставницима… Када је 2015. године дошло до „пада“ сајта због проблема на серверу, многи чланци и фотографије су трајно изгубљени. Тада сам одлучио да самостално направим школски сајт на вордпрес платформи, која не захтева превелико информатичко знање. Израда сајта није изискивала никакве трошкове за школу, није требало регистровати домен нити плаћати хостинг као за стари сајт. Од школске 2015/2016. године сајт функционише по принципу блога (тако остаје бесплатан), а прилози се објављују на српском и мађарском језику, понекад и на хрватском (моја школа је двојезична – српски и мађарски наставни језик, а хрватски се учи факултативно). Ова чињеница је помогла да у два наврата од 2006. године, конкурисањем код Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице,  добијемо средства за функционисање сајта на два језика. За 13 година функционисања сајта објављено је око 500 прилога о активностима ученика и наставника, постављено око 15000 фотографија, ажурирани су подаци о школи, наставницима и ученицима, постављена обавештења и документи…

А онда… на седници школског одбора, приликом усвајања завршног рачуна, сазнајем да је за израду школског сајта исплаћено 50.000 динара. Коме, за шта? Како изгледа нови сајт? Не могу добити ни најосновнију информацију – Која је адреса нашег новог школског сајта?

Очигледно неко добро зна како се узимају паре за израду школских сајтова. А сад знамо и колико то кошта! Браво за надлежне који тако лепо воде бригу о онима који вуку запрежна кола српске просвете.

Цртице о просветним радницима у Србији (2) – ЕсДневник

  • Најчешћа тема међу просветним радницима ове школске године је електронски дневник, или ЕсДневник. Да би заживео пројекат плаћен 1,6 милиона евра, све школе у Србији морале су одабрати по два координатора који ће проћи обуку, а затим и сами обучити остале колеге у колективу за употребу ЕсДневника. Наравно, постати координатор није мала ствар, велика је част бити изабран за овај додатни неплаћени посао. А на обуци коју сам прошао октобра месеца, на велику радост и изненађење присутних, речено је да ће координатори бити плаћени у одређеном проценту због великог обима посла (спомињало се 10%, а да ће средства потраживати секретари школа). Обука је трајала неколико сати, што је било довољно само за упознавање система рада ЕсДневника, што значи да сам касније провео сате и сате проучавајући материјал који смо добили на обуци и примењујући теоријско знање у практичном раду на дневнику. (Превише сам савестан да бих пред своје колеге изашао неспреман.)

Иако се на почетку школске године директорица изјаснила да у нашој школи нису стечени услови за увођење ЕсДневника, пред крај полугодишта уследило је изјашњавање у колективу да ли ћемо користити ЕсДневник већ ове школске године. Одлука је била та да ћемо током другог полугодишта почети са обуком колега, а да ћемо на ЕсДневник прећи од наредне школске године. Било је много недоумица, гласина из других школа у којима је малтене преко ноћи одлучено да се пређе на ЕсДневник и да се ретроактивно морају уписати сви часови за прво полугодиште, што би негде у јануару-фебруару био баш огроман посао. Ишли смо на ризик, пре свега због колега које имају приличан отпор према ЕсДневнику, и за сада нас нико не тера да водимо двоструку евиденцију.

Почели смо обучавати колеге. У два-три термина, по два-три сата након наставе, требало је обучити тридесетак колега. Знање које смо стекли на обуци треба пренети колегама међу којима има и оних који не поседују чак ни мобилни телефон, који никад нису укључили рачунар јер га немају и не занима их рад на рачунару. Обучити колеге из ове категорије није посао од неколико сати (за колико је отаљигана обука координатора), па су се неки чак нашалили на свој рачун да ћемо морати формирати две групе – ИОП-2 и ИОП-3. Колико год да је то шала, стварно се не може упоредо, истим темпом радити с колегама који су вични употреби рачунара и оних којима је све што се тиче компјутера кинеско писмо. Али ни то није проблем; стрпљења имамо, добру вољу колега да помогну једни другима, тако да нико неће остати ускраћен за знање потребно за вођење ЕсДневника.

Кад смо одржали две обуке, стекли основно знање и требало да пређемо на увежбавање рада, „пао“ је црвени дневник (намењен за вежбање). То су наравно једва дочекали противници ЕсДневника јер је доказано да су папирни дневници бољи; они не могу „пасти“, они не зависе од струје и интернет везе; њима се може лупити по столу ако пажња ученика није задовољавајућа (пробајте исто учинити таблетом или лаптопом!).

Док чекамо шта ће даље бити, хоћемо ли се „извући“ до почетка следеће школске године, иза очију јавности одвија се борба координатора ЕсДневника окупљених у фејсбук групи око обећаних 10%. Министарство просвете прави се невешто и необавештено о обећањима датим координаторима током обуке и, по систему штапа и шаргарепе, обећавају новчано вредновање рада координатора када буду промењени неки за нас битни закони. Да ли ће сви координатори бојкотовати рад, хоће ли због њиховог штрајка пропасти пројекат ЕсДневника, остаје тек да видимо. Док се ствари не рашчисте, у нашој школи су се десиле и неке лепе ствари. Донацијом су обезбеђена средства за куповину десет лаптоп рачунара, што ће увелико помоћи када почнемо водити електронску евиденцију. И тако се враћамо на стару причу о просветним радницима. Терет реформе Министарство пребацује на школе и запослене. Министарство  измисли, просветни радници без питања спроводе, сналазе се у ходу. Већ смо савршени у импровизацији свега и свачега, од ИОП-а до ЕсДневника. Оно што Министарство не обезбеди, ми ћемо сами купити, да би имали чиме да се хвале и поносе пред белосветским гостима.

Цртице о просветним радницима у Србији (1)

  • Током зимске сезоне, када је напољу око нуле, температура у учионици је од 13 (у 7:30) до 17 степени (у 12:30), па се, по препоруци Наде Мацуре, деца и наставници облаче вишеслојно (пожељно је 5-6 слојева), што, уз све позитивне утицаје на здравље, лоше утиче на способност кретања, а ни естетски доживљај није неки (поједине колеге су обучене као да су кренуле на свињокољ а не на наставу). Ложач, или већ како се зове по новој систематизацији, не може/сме да више/боље/раније наложи јер је ограничен дневним/месечним квотама које је прописала локална самоуправа. Њих не занима колика је температура у учионицама, и да ли су деци и наставницима смрзнути прсти и носеви, односно сви остали делови тела до краја шестог часа; њима је битно да се не потроши више мазута од планираног. Нису упознати ни с тим да су у односу на претходну школску годину цене отишле горе и да се за исти износ који издвоје, ове школске године може набавити мање мазута. И тако, док се нешто не промени, ученици и наставници раде како морају, јер одговор на жалбе је увек исти: „То не зависи од нас. Ми ту ништа не можемо.“

  • Једна од болних тема просветара је исплата путних трошкова. У неким срединама трошкови превоза до посла исплаћују се редовно, уз мање или веће кашњење у односу на предвиђене рокове; неки су морали своје право да траже на судовима, док неки ни не знају да имају право на исте. То су они „редовни“ путни трошкови које исплаћују локалне самоуправе, од којих су занимљивији они „ванредни“. Ти ванредни се тичу одлазака наставника на такмичења или дежурство на завршном испиту. Е ту су просветни радници јединствени у целој лепој скупини коју зову јавном службом (просвета, здравство, култура, социјала), или међу свим буџетским корисницима (полиција, војска, агенције…). Шта ми радимо тако посебно? Да би одвео ученике на такмичење (суботом или недељом) савесни српски просветни радник користи сопствено возило. Сипа гориво, натрпа ученике у ауто (водећи рачуна да на предњем седишту не седи дете млађе од 12 година) и вози их на такмичење у оближњи град (ако је општинско такмичење) или мало даље (ако је виши ниво такмичења). Путни налог није добио, а путни трошак ће добити у наредних месец дана (најбоља варијанта) или мало касније (што и није лоше, јер после 3-4 месеца, када већ и заборави да је био на такмичењу, изненада стигне смс порука да има уплату). Подразумевано, дневница се не добија.

Посебно је занимљив однос према наставницима који имају неко задужење на завршном испиту. Дежурни наставници и супервизори опет користе сопствено возило у службене сврхе. Пре две године сам имао част да будем супервизор. У три дана сам прешао 240 километара, а путни трошак ми је за то задовољство исплаћен крајем октобра. Баш сам се пријатно изненадио!

А колико је све то што радимо чудно, можемо да схватимо ако замислимо следеће:

  • просветни инспектори или надзорници, радници центра за социјални рад својим аутом обилазе школе, сипају гориво за своје паре и чекају месецима да добију трошкове
  • лекари у кућне посете иду својим колима, успут покупе медицинску сестру и понесу своје лекове; наравно, гориво сипају из свог џепа
  • полиција, уместо службених, користи сопствена возила; е сад, они још и могу да се огребу да их неки несавесни возач „части“ горивом које су сипали када су пошли на смену
  • и да не дужим, замислимо све оне политичаре, запослене у агенцијама, јавним предузећима… који се не возикају службеним возилима него својим аутомобилима; и признајмо, стварно смо ми нека чудна сорта.

  • Кад смо већ код упоређивања са осталим буџетлијама, ми смо још по нечем посебни. Сви горе наведени могу да се „огребу“ за неку корист од свог радног места, могу кући понети нешто што „фирми није потребно“; једино просветари раде супротно. Ми од куће носимо оно што нам послодавац (директор, Министарство) није обезбедио. Од папира за штампање, фломастера, маркера, креда у боји, до лаптопа и пројектора; све у интересу деце и што квалитетније наставе. Наравно, трошкове поправке сносимо сами, ипак је то наше а не школско. Увођењем ЕсДневника, и они наставници који нису редовно носили свој лаптоп на посао, мораће да га понесу ако не желе да чекају у реду на један једини рачунар у зборници намењен свим наставницима. Штета што лепој идеји увођења електронских дневника није претходило опремање школа рачунарима и инсталирање квалитетне интернет мреже у свакој учионици. Све је препуштено сналажљивости директора и савесности наставника, а нисам приметио да службеници у болницама, полицији, агенцијама, банкама… носе од куће рачунар на којем ће радити када стигну на радно место. Министарство је лепо замислило пројекат модернизовања наставе увођењем савремених наставних средстава, штета што то често финансирају сами просветни радници.

ОИДР – Израда календара

У склопу наставе изборног предмета Од играчке до рачунара у четвртом разреду предвиђена је и наставна јединица Израда публикација у програму Microsoft Publisher. Између осталог, овај програм  даје могућност и за израду календара. Ученици могу да израде календар са својом или фотографијом породице, кућног љубимца, одељења и сл. Могу бирати неки од понуђених шаблона или да календар осмисле потпуно према својој идеји, бирајући позадину, боје и др. Календар може бити месечни или годишњи, ко како жели.

Овде је приказан календар Бездана за 2019. годину. Календар је урађен на 12 страна, сваки месец појединачно, с фотографијом Бездана и околине. Месеци и дани у седмици исписани су на српском и мађарском језику, пошто је наша средина двојезична.

Тзв. е-Календар Бездана није намењен за штампање у комерцијалне сврхе, већ искључиво служи за промоцију Бездана путем интернета.

Р. Вучинић

Испирање мозга

Још један викенд-семинар је иза мене. Напорна два дана пресипања из шупљег у празно. Предавачи еминентни, искусни, знају градиво, обезбедили пропратну литературу,…али мени ипак нешто није по вољи. Први дан још како-тако, добри говорници, владају материјом, чујем понешто ново и корисно, али друго поподне, последњи блок предавања, већ на измаку снаге и  стрпљења, једва сам се контролисао да не устанем и кажем: „Доста више испирања мозга.“

Шта ми је засметало? Неколико ствари.

Прво, шта ће ми предавање о ономе што сам слушао током студија. Да ли после завршетка студирања, десетина сати стручног усавршавања на сличне теме и 22 године стажа у просвети, треба неко да ми прича о томе како се учи? Нисам због тога на семинару. Желим да чујем, научим нешто ново, конкретно, оно што ће ми помоћи у раду.

Друго, иритира ме прича о савршеној деци из литературе, из америчких и разноразних европских и азијских истраживања, упоређивања са финском, норвешком, кинеском децом, кад је то далеко од реалности која ме чека у мојој учионици. Ни наша деца, ни њихови родитељи нису Финци, нити су наши стандард и култура фински. Зар не постоји ни једно домаће истраживање, нешто што нам је блиско? Слушам како треба нешто радити, а у пракси су нам везане руке. Причају о белешкама у књизи док се учи, а ми поделили бесплатне уџбенике које деца могу само гледати, јер ако се, не дај Боже, нешто напише на маргинама, родитељи ће из социјалне помоћи платити ту књигу.

Треће, а можда је то и прво, а то сам рекао и на семинару, смета ми што су наставници одговорни и једини криви за све што се тиче (не)успеха ученика. Као да су родитељи друга галаксија. Увели смо их у управљање школом преко Школског одбора, у одлучивање преко Савета родитеља, а постоји ли игде једна реченица о њиховој одговорности за ученички нерад, недисциплину и неуспех. Чули смо од предавача да се родитељи буне што морају да уче са својом децом, да им објашњавају и раде домаће задатке, а то је посао наставника. И јесте, то је посао наставника, али да ли се ту, у учионици, завршава цео процес учења. Дете није научило на часу, и наставник је крив. Као кад бисмо рекли да је лекар крив што смо болесни. Били смо у ординацији 15 минута, добили рецепте, стигли кући, и још увек смо болесни. А ако говоримо о болесном детету, има ли родитељ одговорност да му купи лекове, да води рачуна да се ти лекови попију на време, да се измери температура, скува чај, одведе дете на контролу… Имам утисак да наш школски систем не прихвата чињеницу да има ученика који нису заинтересовани за школу и учење, да има родитеља који не воде рачуна о детету, и сва кривица за неуспех се сваљује на наставника. Речено нам је да је битно да је наша савест мирна јер смо дали све од себе. Да, мирна ми је савест, али док сам чинио све како би ми била мирна савест, уништени су ми живци. Живце су ми искидали ученици које ништа не занима, који су неваспитани и агресивни једни према другима, родитељи који су све препустили школи, и систем који ме затрпава папирологијом, који зна само да ме контролише и кињи, уместо да саветује и помаже.

Сад ће неки рећи, зашто сам ишао на семинар ако ми није користан. Знамо сви како се бирају семинари, с којом мотивацијом и разлозима им приступамо. Ако имамо среће да школа обезбеди паре за усавршавање, најчешће неки јефтинији семинар за што већи број запослених, који носи већи број сати/бодова, онда не можемо још и да бирамо шта се нама свиђа или шта нам је потребно/корисно. То су углавном уопштене теме које могу слушати сви, од учитеља, преко наставника, до стручних сарадника. А кад је нешто тако уопштено, ретко се добију одговори на наша конкретна питања, питања која имају везе са стварним школским животом. Нису ми потребна теоријска мудровања. Нисам задовољан семинаром јер нисам добио конкретне одговоре. Поставио сам дијагнозу, знам где, у коме и чему се крију разлози неуспеха; дајте ми савет, шта бисте ви, предавачи, конкретно урадили да се суочите с мојим проблемом. Ах, да, ви нисте из наставе! Као ни они што састављају планове и програме. Онда ништа, радићу као и до сада, с памећу добијеном на семинарима или без тога. А ускоро ће и униформе, решење је близу!

Nasilje (nad učenikom) u školi

Ovaj naslov se sve češće može pročitati u dnevnim novinama. Tako sam i ja, u pauzi osmišljavanja i pisanja polugodišnjih zaključnih opisnih ocena, naišao na najnoviji članak („Kurir“), čiji deo prenosim.

Nasilje nad učenikom u školi „Goce Delčev“ u Jabuci

„IŽIVLJAVANJE: Učiteljica me uhvatila za grkljan i rekla zadaviću te!

Ona ga je pozvala u hodnik, uhvatila za okovratnik i bacila na zid, a onda mu pritisnula grkljan. Tek kad je videla da se guši, pustila ga je, priča Slobodan Stefanovski, otac đaka.

Učiteljica iz škole „Goce Delčev“ u Jabuci kraj Pančeva napala je devetogodišnjeg đaka i davila ga, tvrdi otac tog učenika Slobodan Stefanovski.

– Prošlog petka moj sin se s drugovima grudvao na velikom odmoru. Učiteljica S. P. M.* tad ga je pozvala i uvela u hodnik, zatim ga uhvatila za okovratnik, gurnula i bacila na zid. Udario je glavom o zid, a ona je tad počela da ga davi i pritiska mu grkljan. Tek kad je videla da krklja i guši se, pustila ga je – kaže Slobodan.
On dodaje da je protiv učiteljice podneo krivičnu prijavu. (…)“

To me podsetilo da sam nedavno  pročitao sličan članak, pa sam ga potražio.

„SKANDAL U NIŠU: Nastavnik šamara učenike, tuče ih štapom, vređa…

Besan je uleteo u učionicu vičući: „Majmuni, stoke, svinje“, a onda je počeo da nas udara rukom i štapom, kaže Petar.

JELAŠNICA – Neviđeno ponašanje.
S. M.*, nastavnik opštetehničkog obrazovanja u OŠ „Đura Jakšić“ u Jelašnici kod Niša, šamarao je i tukao štapom učenike šestog razreda, tvrdi Slaviša Nikolić, otac jednog od tih dečaka.

Incident se, kaže Nikolić, dogodio 10. oktobra.
– Grupa đaka se pokoškala i kad je saznao za to, Milojković je uleteo u učionicu, lupio šamar jednom dečaku pitajući ga zašto bije devojčicu, a onda je nastavio da udara redom ne pitajući ko je kriv. Tako je i moj sin Petar zaradio šamar – ističe Nikolić.

(…)

Saša Nikolić tvrdi da se nastavno osoblje sveti đacima jer su ispričali šta im je S.M. radio.

– Otkako su deca prijavila zlostavljanje, pljušte jedinice jer su nastavnici kivni na njih što su progovorili o maltretiranju – ističe Nikolić.“

*Napomena: imena i prezimena kolega sam zamenio inicijalima.

Ako pogledamo još neke teme o kojima se pisalo u poslednje vreme…

Muče profesore, skidaju se goli i uništavaju školu: Šokantno ponašanje đaka u Čačku

Osnovci bubaju i dobijaju petice, a iz škole izlaze NEPISMENI

Zabrinjavajuće: U Srbiji visok procenat funkcionalno nepismenih đaka

Prosvetni radnici najavili štrajk 10. decembra

…jasno je da o prosveti nema ni jedne lepe reči u medijima (o maloj maturi da i ne pričam).

 Iz navedenog bi se moglo zaključiti da naše škole sve više liče na Divlji Zapad, gde se ne zna da li više tuku učenici nastavnike ili nastavnici decu. Naravno, između dve runde borilačkih veština, niko i ne stigne da se bavi obrazovanjem (i vaspitanjem), pa ne treba da čudi što su nam deca funkcionalno nepismena i slaba na PISA testovima. (Ako neko nije prepoznao, ovo je ironija.)

Ne želim da branim kolege koje su optužene za primenu sile nad učenicima, ali ne želim ni automatski da prihvatim njihovu krivicu i poverujem u svaku reč novinara ili učenika i roditelja. Svako treba da snosi posledice za svoje postupke, ali trebalo bi ispitati šta je dovelo do takvog ponašanja. Ništa se ne dešava bez valjanog razloga i više slojeva zataškanih, tolerisanih dešavanja u prošlosti.

Da se opet vratim na temu koju sam pomenuo u nekom prethodnom članku, kada sam spominjao prava i obaveze nastavnika, s jedne, i učenika i roditelja, s druge strane. Nedavno sam imao priliku da vidim, na primeru jedne koleginice, kako je lako da roditelj okleveta nastavnika, da pošalje prosvetnog inspektora u školu, ponaša se silno i bahato. Dovoljno je da roditelj kaže da će ići „čak do Novog Sada“, pa da zaposlenima u Školskoj upravi i Prosvetnoj inspekciji zadrhte kolena. Stiče se utisak da reč (i delo) nastavnika mnogo manje znače, nego reč roditelja (čak iako, zbog nekih ranijih postupaka, svi u školi i selu-gradu znaju s kakvim roditeljima imaju posla).

Nešto razmišljam, da li bismo i mi mogli poslati neku inspekciju na vrata roditelja kada primetimo da ne vode dovoljno računa o svom detetu. Kada učenici učestalo nemaju domaće zadatke i pribor za rad, kada im roditelji ne spakuju užinu, ili ih pošalju u školu neadekvatno obučene, kada kasne na časove ili ne dođu dva dana u školu zbog slave (jer roditelji nisu mogli da se probude)… Šta preduzeti, osim onog što predviđa Pravilnik o ocenjivanju vladanja, kada imate posla s detetom koje, u prvom razredu, redovno pokazuje drugovima srednji prst, skida gaće, psuje, tuče se, govori vam da ste ludi i histeriše jer puno pišete na tablu; a na sve to roditelj kaže da je kod kuće dobar?! Gledajući opis opisne ocene iz vladanja, takvo dete pokazuje nezadovoljavajuće vladanje, ali dok ne izreknete neku vaspitnu meru (npr. nakon usmene opomene i perioda za popravljanje ponašanja, ukor odeljenjskog starešine) ne možete smanjiti ocenu iz vladanja. Čak i nakon ukora, to dete će imati vrlo dobro vladanje, što je daleko od realnog.

Raspisao sam se, a čeka me pisanje opisnih ocena (što je jedna posebna tema za priču), tako da tu završavam moja razmišljanja na ovu temu.

Što bi Lane Gutović rekao: „Ne znam zašto sam vam ovo ispričao, ali ne može da škodi.“

Ко нас штити? или Докле са понижавањем?

Последњих година смо већ навикли, па чак и огуглали, на нове административне намете нашег ресорног министарства, па све прихватамо без негодовања (барем не јавног).

Тешко, али навикавамо се и на све већа права родитеља и ученика. Наше обавезе се повећају, а права смањују; док за децу и родитеље важи супротно: имају све већа права, а обавезе, ускоро, неће ни имати. Битно је да се статистички подаци о стању образованости (функционалне писмености) нације поправљају.

Недавно се, у мојој школи, десио случај о којем још увек причамо. Почело је веома банално: ученик није дошао један дан (понедељак) у школу. Следећег дана је, на часу, пред својим друговима, рекао да је са мамом био пазарити патике и јакну. Пошто мајка није најавила изостанак, па самим тим учитељица није одобрила дан за шопинг, ученик је добио пет неоправданих часова. Поподне, мајка зове учитељицу на мобилни телефон и каже да су били код лекара, али нема лекарско уверење којим би оправдала изостанак. Учитељица остаје при томе да су то неоправдани часови. Наредног дана, мајка одлази код директора школе како би оправдала часове, али добија негативан одговор. На родитељском састанку, исте седмице, прави сцену – плаче, виче, псује; наводи други (или већ трећи) разлог изостанка. Учитељица остаје упорна у својој одлуци. Мајка одлази у Школску управу да се жали на одлуку учитељице и директора, те наводи да јој се крше грађанска права. Стиже телефонски позив из Школске управе у којем се даје изричит налог директору да се часови оправдају. Нови разлог: породица се ускоро сели у Немачку, па не би било добро да у књижици има неоправдане изостанке. Учитељица оправдава изостанке. Крај приче. Или није?

Мама долази у школу да провери да ли су часови оправдани и ликује пред учитељицом и директором.

Да ли треба ту да завршимо причу?