Цртице о просветним радницима у Србији (9) – Дневник наставе на даљину током ванредног стања

Дан Нулти, 15.3.2020.

Вечерас је проглашено ванредно стање и престанак рада школа. Креће ћаскање у вајбер групи наставника моје школе. Нема праве информације, чека се допис и упутство из министарства. Информишем родитеље ученика свог одељења да деца од сутра не долазе у школу. Након 22:30 једна колегиница поставља упутство из министарства.

Дан Први, 16.3.2020.

У 8 сати ујутро спонтано се окупљамо у зборници школе, нас петнаестак. Колеге које раде у неколико школа, неки у две општине, не знају кад и где треба да се јаве. Нема конкретних одговора на наша питања па се разилазимо.

Стижем кући и почињем припреме за рад на даљину. Узимам планове рада и припремам саопштење и упутство за родитеље. Након сат-два припремања, постављам материјал у фејсбук групи родитеља својих ученика (у питању је разредна настава, тако да рад мора да се одвија преко родитеља).

Истражујем групе просветних радника, тражим неку повољну платформу за наставу на даљину. Избор сужавам на три, региструјем се на две, а почињем да преносим материјале на гугл учионицу. Упутство на српском језику нисам пронашао, тако да сам се сналазио помоћу видео упутства на енглеском језику. У међувремену неуморно стижу поруке у којима родитељи достављају доказе о урађеном домаћем задатку.

Поподне добијамо ново, опширније упутство. Заказано је наставничко веће за следећи дан.

Дан Други, 17.3.2020.

Наставничко веће почиње у 9:30. Неке колеге су у другим школама, а има и болесних. Директорица чита допис и креће дискусија. Више је питања него одговора. Вајбером се прослеђују табеле за недељни оперативни план. Неодлучни смо шта треба уписати. Да ли само РТС часове, само оно што сами радимо или све заједно. С колегама делим своје искуство од претходног дана. Причам шта сам и како урадио, али да то не значи да сви морају тако. Мучи нас и то што ће РТС емитовати часове у суботу. Часове треба евидентирати у есДневнику. Да ли то значи да морамо додати наставну суботу? Нико не зна одговор. Договарамо се о дељењу табеле оперативног плана преко гугл драјва и одлазимо кући.

Одмах седам за лаптоп и почињем припремање материјала за данашњи наставни дан. Док сам био на већу, завршиле су се емисије за моје ђаке. Тражим снимак по РТС Планети, постављен је један од два, али морам да се региструјем. Регистрација је бесплатна и траје неколико минута. Гледам снимак и смишљам какав домаћи да задам у вези с тим часом. Постављам материјале у групу родитеља и у гугл учионицу. Колеге зову, питају, траже савет и помоћ. Помажем колико знам и умем, али није само до мене, потребно је одређено информатичко знање колега. Моји ученици и родитељи су већ вредни, стижу поруке с домаћим задацима. Све лајкујем и радим даље.

Почињем израду оперативног плана за ову недељу. Покушавам да искористим табелу коју је колега проследио, али  не успевам, неће табела да ме слуша. Правим другу, неку своју верзију. Уносим своје активности, тражим распоред часова на РТС-у, али нема назива наставних јединица за наредне дане. Завршавам план и шаљем га директорици. Колеге и даље зову, причамо, мучимо се заједно.

Уписујем часове у есДневник, своје и оне са РТС-а. Као што сам рекао колегама данас, нико не зна тачно шта и како треба радити, па ћу радити како мислим да треба. Све што урадимо биће добро, јер ово није нормална ситуација, а евентуални критичари нек се запитају због кога смо неспремно дочекали наставу на даљину.

Вече је. Проверавам РТС Планету, постављен је и други снимак. Немам снаге да га гледам, боле ме леђа од седења за рачунаром, сутра ћу. И опет звук обавештења, неки су сад завршили домаће задатке. Сутра ћу похвалити све ученике и родитеље. Баш су били вредни и савесни. Ма, нећу чекати до сутра. Још ћу то урадити и доста за вечерас, заслужили су.

А ваљда сам и ја заслужио да се одморим, па за крај, свима желим много успеха у раду и успешну борбу против вируса.

 

Цртице о просветним радницима у Србији (8) – Холограмска школска година

Ових дана немогуће је избећи тему пандемије корона вируса. Апокалиптичне слике и приче стизале су из разних крајева света, а највише из Кине и Италије. Током последње две седмице, посредством разних медија у нашој земљи, пласиране су многобројне (дез)информације. Већину смо чули и видели од политичара, а стидљиво и од стручних лица (а понеки стручњаци треба да се стиде онога што су изговорили). Неке конференције за штампу ући ће у антологију замајавања народа. Полазећи од правила „није истина оно што видиш, него оно што ти ја кажем“, или принципа типа „ви лажете, а не ја“ (уз све доказе, примењује се опет прво правило „није истина оно што видиш, него оно што ти ја кажем“), преко „неће гром у коприве“, „ми смо преживели много горе ствари“, до „најсмешнијег вируса у историји“.

Али да пређемо на онај део приче који се тиче просветних радника. У свету је проглашена пандемија, отказују се готово све спортске, културне и друге манифестације. У већини земаља у окружењу затворене су школе с циљем спречавања ширења вируса. У Србији школе раде пуном паром (и одрађују наставне дане пропуштене због принудног распуста због сезонског грипа). Апели родитеља, захтеви просветних радника и синдиката још увек нису довољни да би се у нашој земљи донела одлука о затварању школа. У неку руку разумем то нећкање власти око обуставе наставе („За нашу децу“ треба обезбедити редовно и квалитетно образовање, а родитељима бејбиситинг службу звану Школа), али ако се присетим њихове досадашње логике, награбусили смо. Прво се сматрало да су припаднице лепшег пола имуне на вирус, па смо их у јеку ширења вируса слали у шопинг у Италију. Неки су то и послушали, искористили попусте (да не кажем туђу муку) и уз жељене артикле донели кући и нежељени вирус. Ових дана их топломерима јуре по Србији и моле да јаве да су се вратили из шопинга.

Сада стручњаци сматрају да су и деца имуна на вирус, па их шаљемо у школу. Само да не прођемо као са женама. Најугроженија категорија становника јесу старији људи. Уколико би се затвориле школе, унучићи би навалили на баке и деке и можда пренели вирус на њих. Срећа па у школама не раде старији људи, па нечији унучићи њих не могу заразити. Дакле, заштита је следећа: децу држимо даље од бака и дека, а они ће добити једнократну помоћ од 4000 динара. Није баш јасно за шта: одвојен живот од унучића или куповину сапуна и маски? А случајно, ни избори нису далеко; нек им се нађе. Од 1. априла (како симболично) повећање од 10% обећано је и здравственим радницима. Једино ми није јасно да ли ће повећање бити трајно или само док траје опасност од вируса, због увећаног обима посла. На ове лепе вести тргли су се и просветни радници. Зашто нема повећања за нас кад ми радимо пуном паром? Држимо часове, надокнађујемо изгубљено, причамо деци о вирусу, прскамо их после великог одмора, проверавамо колико пута су опрали руке, да ли су проветрили учионицу, све према упутству које су школе добиле. Е, па драги просветни радници, јуче сте добили одговор са самог врха. За вас нема повећања јер сте лопови! Крадете сапуне, убрусе, тоалет-папир и ко зна шта још. Теткице морају 12 пута дневно да допуњују заштитна средства јер крадете толиком брзином да вам може завидети и Пинк Пантер. Али ми ћемо прогутати и ове оптужбе. Зар не?

Док куцам овај текст, министар просвете и премијерка заједничким снагама раде на тестирању система учења на даљину, за случај да буду приморани донети одлуку о затварању школа. Не знам какав је тај систем, али бојим се да ће бити уведен по систему „тога нема ни у земљама Европске уније“. И заиста тога нема нигде у свету! Увели смо есДневник захваљујући координаторима који су по школама обучавали колеге међу којима је било и оних који никада нису укључили рачунар и немају мобилни телефон. Наравно, све то бесплатно за државу. Увели смо дневник у школе које немају интернет или довољан број рачунара, али УВЕЛИ СМО ГА. Сада можемо да се хвалимо да смо урадили нешто што нико други није. И заиста није. Нико не уводи такве крупне иновације док не обучи сваког радника. За то би требало да служи стручно усавршавање, а не за скупе, непотребне семинаре које похађамо само због бодова.

Док будемо уживали у данима викенда, ишчекујући одлуку о затварању школа, треба да размислимо како ћемо спровести наставу и учење на даљину. Комшије Хрвати, од понедељка затварају школе и, између осталог, преко трећег програма националне телевизије емитују наставне садржаје. Шта ћемо ми? Да ли је прича о холограмским наставницима стигла брже него што смо се надали? Смејали смо се тој идеји, а сада бисмо били срећни да смо прошли семинар о холограмизацији наставника и наставе. Како би био срећан наш министар да уз све нас има и сто хиљада холограмских просветара. Уопште се не би нервирао када треба да затвори школе. Више не бисмо морали планирати ни распусте (последње две године, уз већ планиране, имамо и грипни распуст). Када се прогласи епидемија, идемо на распуст, а холограми  раде уместо нас. Можда би холограми пристали да раде за 65% наше плате. А што није мање битно, холограми не краду сапуне и креде. По досадашњим искуствима, довољно би било да министарство обучи координаторе – дежурне будале (немојте се увредити, ово је и на мој рачун), а они ће за максимално две школске године бесплатно обучити све своје колеге. А кад то завршимо, можемо прећи на аватаризацију наставника. Свемир нам је граница.

Сада без шале. Настава на даљину постоји, али не код нас. Барем не у тој мери која би била потребна у овој ситуацији.  Ретки су наставници који би били способни да изводе наставу на даљину, а за обуку већине нема времена нити начина. О заинтересованости ученика и могућностима родитеља за наставу на даљину да и не причам. О оваквим стварима треба да размисле креатори каталога стручног усавршавања. Ако хоћете нешто ново, обучите сваког наставника, али на време. Не обучавамо ватрогасце кад већ избије пожар. То наравно кошта, као и наше знање за које се најчешће сматра да није потребно платити. Ту долазимо до непризнате, али познате чињенице да је преношење знања на друге инвестиција а не трошак. Другде то знају и то су развијене земље, код нас се праве луди.  А можда и не. Познато нам је како се лакше манипулише масама. Треба ли нам образовање или је довољан пакет животних намирница вредности неколико хиљада динара?

 

Цртице о просветним радницима у Србији (7) – Царево ново одело

Ових дана се (опет) спомиње штрајк. Организује га Један Синдикат, који оптужује остала Три („подобна“) за велеиздају јер се неће придружити обележавању Дана просветних радника једночасовном обуставом рада. Да ствар буде гора, ова Три су била на разговору код министра просвете, а Највећи Штрајкачки Синдикат није ни позван. Хероји штрајкања тако постају великомученици који ће се сами борити за интересе свих радника, без обзира на синдикалне боје и скраћенице. А колико су разговори тешки и напети, можемо само замислити ако погледамо фотографију с тог сусрета – синдикалци нису понуђени ни кафом. А није да до сада нису навикнути да наврате на мало ћаскања уз кафу, па док је попију, забораве зашто су дошли. То важи за сва Четири репрезентативна синдиката, тако да изостанак Једног није нека велика штета. Само што је Један медијски вештији од осталих и сваки неуспех после штрајкова и преговора прикаже као своју победу, а остале окриви за опструкцију и несарадњу. Ипак је у пракси мало другачије, па би ови остали могли испричати како Један забрањује својим члановима да подрже остале у штрајку (места и школе познати аутору).

Просветне раднике у Србији мучи много тога и свакодневно се поставља питање да ли синдикат (било који или сви заједно) може да уради нешто конкретно по тим питањима. Шта је то што ће просветаре поново натерати на штрајк?

У најави су компликације са исплатом путних трошкова од 1. јануара. У неким градовима се у прошлости ово право остваривало тек након поступака пред Уставним судом. Следе преговори на локалу. Да ли нас чекају нови судски процеси? Зар Министарству није било довољно што су изгубили спорове око накнаде годишњег одмора за 2014. годину или због неплаћања ИОП-а? Неке школе су још у блокади рачуна, а нико не сноси одговорност.

Инклузија је лепо замишљена и битно је да на папиру све буде савршено. Све се ломи преко леђа наставника, функционише захваљујући њиховом ентузијазму, а неиспуњене обавезе Система према деци и наставницима нигде се не спомињу.

Обим посла и администрације је много већи него пре 10-15 година, а решење о 40-часовној радној недељи је исто као некада давно. Кад би се исказале све новотарије које радимо, не би све стало у 40 сати рада. Тако би пропала и теорија по којој радимо 3-4 сата дневно, девет месеци годишње.

Да ли просветним радницима следују топли оброк и регрес? По Закону о раду, ДА. Зашто онда није исказан на платном листићу? Шта је корективни коефицијент? Ако замислимо да су топли оброк и регрес урачунати у нашу плату, па замислимо да се назначи колико они износе, колика је чисто плата? Јесмо ли онда сви на минималцу? А они који већ јесу на минималцу, колика је њихова плата без регреса и топлог оброка? Неко се бавио рачунањем и дошао до резултата да само у последње три године та крађа износи милијарде.

А кад смо већ код финансијског закидања за оно што неке колеге раде, треба споменути да се „Доситеј“ више не плаћа, а да координатори електронског дневника, и поред обећања на обуци, нису ни у плану да буду плаћени. Многи су закинути за минули рад, што би се једино могло решити Анексом ПКУ. Тешко, јер преговора о ПКУ више и нема; срећни смо што му уопште продужују трајање.

Неки запослени су жртве мућкања приликом одређивања технолошких вишкова. Постоје директори који „одока“ праве ранг листу. За њих критеријуми из ПКУ не важе. А ако се већ мора по правилима бодовања, монтирају се дисциплински поступци или се праве махинације са заштићеним радницима. Радници често доживљавају тешки психички мобинг.

Мобинг је и држање у неизвесности запослених на одређено време, иако раде већ 5-6 година. Забрана запошљавања и даље траје. Постали су радници другог реда. Жене се не усуђују проширити породицу јер ће изгубити посао. Не могу добити кредит или остварити друге погодности.

Посебна прича је и преузимање радника са листе вишкова. Неким директорима нико ништа не може, не помаже ни инспекција.

Проблема по школама има још више, али је овде мало простора да се све наведе. Ипак, још један бисер нашег система морам споменути, а верујем да то није усамљен случај. У једној школи ложач ради на 50% норме тако да на посао долази сваки други дан, што значи да сваки други дан ђаци и наставници седе и раде у хладним просторијама. Осталих 50% норме ложач допуњује у школи удаљеној педесетак километара. Наравно, и они се греју сваки други дан. Нема везе, биће блага зима.

На крају, стижемо до почетка – заштита запослених од насиља. Разлог за штрајк? ДА! Да ли је реално да ћемо добити статус службеног лица? Хоћемо добити значку, легитимацију и службени пиштољ? НЕ. Шта онда тражимо од државе?

Ја тражим да не будемо дежурни кривци! А држава нас уверава да смо ми криви за све. Нема више ученика који не уче, који немају радне навике, нема више јединице. У ствари има је, али ако ученик има јединицу, искључиво смо ми криви. Не запуштено дете, не несавесни родитељи, већ наставник који је неспособан за свој посао. И тако су наставници натерани да виде царево ново одело, у супротном су глупи и неспособни. Боље да ученик има двојку без икаквог знања, него да ми испаднемо црне овце које још држе до неких критеријума.

Нема више неваспитане, насилне деце, а ако се понеко и појави у школи, криви су исти ти наставници. Да би се смањила оцена из владања потребно је много састанчења и писања извештаја, записника и планова. Наставник који уместо окретања другог образа, у покушају да сачува оно мало достојанства које му је остало, пружи отпор насилном ученику, постаје мета таблоида и најгори човек. Онај ко покуша да спречи или прекине тучу између ученика, стане у одбрану колеге или колегинице, узврати на насиље, постаје насилник против којег се води дисциплински поступак и на крају остаје без посла и могућности да ради у просвети. Држава нам је одузела право на самоодбрану од све агресивнијих родитеља и ученика.

Дакле, могу ли синдикати помоћи у решавању ових проблема? Од њих то очекује чланство, али и оних шездесетак процената запослених који нису синдикално организовани. Да, све је више оних који чекају да други реше њихове проблеме. А кад број готована порасте још више, једног дана ћемо се пробудити у српско-корејској школи без синдиката и било каквих бенефита које данас узимамо здраво за готово. Није проблем у четири синдиката, већ у сто хиљада радника у просвети, који ће се борити за своја права или неће. Синдикати су ту да поштују њихову вољу.

И сад стварно за крај, Срећан нам Дан просветних радника. Ко није свечано обележио 5. октобар, Светски дан наставника, нек се лепо проведе макар на Митровдан.

 

Цртице о просветним радницима у Србији (6) – Завршни испит 2028.  

Овогодишњи завршни испит је иза нас. Сумирају се резултати и утисци. Падре, који је добио 30 дана притвора, брани се ћутањем, а сви остали у ланцу одговорности опрали су своје образе. У томе су им помогле и обилне кише које су последњих дана потопиле нашу престоницу.

У јеку скандала због „провале“ теста из математике најављено је да ће се следеће године мала матура полагати електронски. Неки скептици су се одмах запитали како ће се, на пример,  електронски радити задаци из геометрије. Хоће ли осмаци имати електронке лењире и шестаре? Све се може решити. Понудиће им се цртежи под А, Б, В и Г, па нек бирају који је тачан. Неки сумњају у опремљеност школа рачунарима и квалитетном интернет везом. Никакав проблем. Ученици ће понети своје паметне телефоне, чиме ће се избећи опасност од стреса да их на испиту чека неки непознати тип рачунара или тастатура на коју нису навикли. Наравно, ученицима ће школа пре испита уплатити 1 GB интернета (сасвим довољно да заврше тест), чиме су сумње око оптерећености школске интернет мреже отклоњене. Остаје још само да се министрови људи побрину да сервер преко којег ће полагати тест издржи огромну количину података коју ће осмаци одаслати у електронски свет.

Министарство ће, без сумње, као и увек до сада, испунити све своје обавезе око организовања и одржавања испита, али остаје упитан, опет, онај кварљиви људски фактор. Опекли смо се са женом која је у брусу прошверцовала тестове из штампарије, а онда и с татом који је у тоалету штампарије фотографисао тест(ове). Како спречити потребу тата, мама, тетки, комшија, познаника, осталих рођака… да пре времена дођу до тестова и поделе их путем друштвених мрежа. Можда да уведемо нешто као предиспитно ћутање (слично предизборној тишини) 72 сата пре полагања испита. Можда бисмо кроз размену искустава са Северном Корејом могли блокирати интернет док не прођу сва три испита. Или да Министарство објави десетак лажних – мамац тестова, којима би збунили све који би да профитирају дељењем тестова путем интернета. Као најнепопуларнија опција остаје нам Карантин. Затворимо осмаке викенд пре испита у фискултурну салу и одсечемо их од спољног света. Ако су и добили решења 4-5 дана пре тога, до мале матуре ће заборавити шта су видели.

Решили смо безбедност тестова, спречили контакт деце с родитељима који би им нелегално помогли полагање испита; остају још просветни радници. А они су баш проблематични.

Да се подсетимо… Три жене и кеса; није доказано, али сумња остаје. Поготово што им се нико није извинио. Мало смо оптужили те „паметнице“, па кад се предао Падре, више их не спомињемо, али није да нису могле завирити у кесу пре времена. То се мора спречити. А и они дежурни наставници, баш воле да помажу ученицима на испиту. Само што не помажу сви, па су осмаци у неравноправном положају. Више не сме бити ни тога. Неће бити лако, али министар би то могао спровести у дело до краја свог трећег мандата, 2028. године.

Оно што је другде дало добре резултате није срамота копирати. Иначе, код нас више ништа није срамота копирати; од семинарских и дипломских  радова до доктората. Важно је имати меру.

Познаваоци фудбала знају шта је то ВАР технологија и ВАР соба. Нешто слично бисмо увели и на завршном испиту. Звало би се ИКС (Испитна Контролна Соба). Не бисмо више имали непоуздане дежурне наставнике у просторији где се полаже испит, већ би ИКС-наставници (12. група платних разреда) били у Школској управи, у посебно заштићеној соби, одакле би преко камера постављених у школама пратили ток испита. Они би прошли обавезну обуку на којој би, између осталог, научили знаковни језик ученика којим су се они до сада служили за време испита и помагали једни другима. Сви спорни моменти испита би се прегледавали, а о неправилностима би начелници школских управа обавештавали лично министра, који би донео коначну одлуку о томе да ли је ученик положио малу матуру. Целокупан процес би нешто дуже трајао, али после жалби родитеља и завршеног уписа у жељену школу, просветни радници би могли на годишњи одмор око 15. јула. Узевши у обзир климатске промене, то је најоптималнији период за уживање у лету.

Имао бих још идеја, али ако ово прочита неко ко одлучује о нама, шала може да постане тужна збиља. Код нас је све могуће.

Цртице о просветним радницима у Србији (5) – „Проваљени“ тестови; Падре и Трес Мухерес

Пошто само најпоузданији и најсавеснији чланови колектива имају част да буду супервизори на завршном испиту, после годину дана паузе, опет ми је указана част да будем тај супер-човек завршног испита.

Овај пут је промењена дестинација па нисам путовао 10 км северно, него 45 км јужно од мог места, у једну двојезичну школу. Први дан сам поранио. Не знајући колико ми треба времена до одредишта, стигао сам раније, пре свих, па сам имао част да ми теткица отвори капију школског дворишта како бих паркирао свој ауто у који сам сипао горива за 3000 динара (три дана по 140 км; тј. за неких 400 км двадесетак литара бензина – мали потрошач). Ситно улагање свог новца за тако важну државну ствар као што је мала матура. Прошли пут сам чекао до друге половине октобра да ми буду плаћени путни трошкови, али сада сам оптимистичан, верујем да ћу паре добити када се вратим с летовања. А кад сам већ споменуо летовање, морам рећи да сам срећник јер не морам на јулско стручно усваршавање као неке моје колеге које ће морати да прекину боравак на мору 10. и 11. јула, да одраде семинар и врате се на плажу где их чекају остали чланови породице.

Али вратимо се на тему. Домаћини су били љубазни, деца, њих 14, добра, мирна, послушна; дежурне колегинице фине; све у свему, лепо дружење. Имао сам само једну интервенцију. Неки вредни човек, петнаестак минута по отпочињању теста, кренуо је да тримером коси траву преко пута просторије у којој деца пишу. Када сам схватио да ће покосити целу улицу, замолио сам надлежне да га пошаљу на паузу, бар док деца не заврше испит. Завладала је пријатна тишина и осмаци су могли да раде без ометања. И радили су… неки 10 минута, већина 45, а најупорнији читавих 75. По завршетку рада, колегинице су одрадиле шифрирање и упутили смо се ка школи где се ради преглед тестова. А тамо смо чекали, и чекали, и чекали кључ са решењима. Као да су га послали Бексом, а не мејлом. И кључ је коначно стигао, али погрешан. Па смо чекали онај прави. Дочекали смо и њега, али да не тече све глатко побринули су се „кључари“ теста на мађарском језику. Негде око 14:15, када су већ неке школе завршиле преглед и однеле тестове, стигао је исправак кључа. Испоставило се да је, супротно кључу,  90% ученика тачно решило други задатак. Телефонски позиви, враћање тестова, корекција бодова. Коначно је и то решено, тестови враћени у школе на дешифрирање/дешифровање; требало је још предати електронски извештај. Покушавао сам негде од 16 часова па све до 23:30, када сам коначно одустао. Једноставно, страница није била доступна. Послао сам мејл особи задуженој за тај део испита и добио одговор да је систем преоптерећен и да покушам сутра или прекосутра. А сутра сам покушао у 6:30, пре него што сам кренуо на тест из математике, али без успеха.

И креће други дан…

Сад већ познајући пут, кренуо сам опуштеније, али то се кажњава. Радови на путу, обилазница додатних пет минута, и ето – нисам стигао први (али још увек на време). Пред самим циљем, захваљујући савесним колегама возачима, избегао сам радар на деоници пута где је ограничење 30 км/час. Овим путем им се још једном захваљујем.

Дочек, овај пут бројнијих колега, опет леп. Доручак, освежење – за похвалу. Седимо тако неких 15 минута у зборници, таман се спремамо да уђемо на бојно поље, кад стиже директорица с једном добром и једном лошом вешћу. Нисмо успели да се договоримо која је добра а која лоша вест, али суштина је да је испит из математике одложен за четвртак јер је тест „проваљен“ (званични термин МПНТР). Креће гуглање, ударна вест у свим медијима, коментари свакојаки, веома забавни. Читам да је госпођа која је 2013. године изнела тестове у грудњаку добила 4 месеца кућног притвора. Лепа казна за нешто због чега је те године поништен завршни испит. Веома обесхрабрујуће за овогодишње брусхалтертесткрадљивце. Али, сазнајемо да овај пут није брус него кеса са резервним тестом. Општа паника; враћају се сви тестови; ако је неко отворио кесу – надрљао је. Време пролази, треба је да се растајемо, па се сутра видимо опет, на комбинованом тесту (за који већ пишу да је такође „проваљен“). Цео дан пратим дешавања, око 17 часова успевам да предам извештај за претходни дан, нижу се разне информације и догађаји. Министар даје-не даје оставку, осмаци протестују и траже поништење завршног испита, а полиција ради свој посао. Сазнајемо да су криве Три Жене које су заслужне што се тест, руком писан, вече пре испита проширио вајбером.

Трећи, сад више не и последњи дан испита, добро почиње. Стижем први с личним рекордом. Дочекујем колеге, проверавам кесе с тестовима; све је у највећем реду. Чак је и ученик који је после испита из српског, на путу до куће, изгубио ђачку књижицу, после 48 сати потраге, дошао насмејан носећи у руци плаву књижицу. Уиграна екипа дежурних, испит протиче без проблема. Трава је покошена у целој улици, свуда мир и тишина. Ученици бриљирали, сви напустили фискултурну салу после обавезних 45 минута.

Крећемо на исправљање тестова. Стижемо међу првима, али то значи да смо најдуже чекали на кључ. Кључ стиже нешто брже него првог дана, није погрешан, све је како треба. Како да не! Биологија на мађарском језику – један задатак лоше преведен. Деца су опет паметнија од кључа. Прегледачи зову подршку, која их умирује да стиже исправак кључа. Географичари збуњени – за 2 или 1 тачан одговор (од 3) добија се 0,5 бодова. Раније, тврде они, за 1 тачан одговор од 3, добила се нула. Неки су одмах уочили промену, неки нису, па на упозорење супервизора врше корекцију бодова. Полако приводимо крају и други/трећи испитни дан. Извештај сам успео послати из првог покушаја. Иде све на боље!

Читам новости… Шефови не траже министрову оставку. Није он крив за неке Три Жене које су исекле кесу пре времена. Опаааа! Нова информација – тест је у штампарији украо Један Отац! А одмах су оптужили Земунце. Стварно није у реду.

Е, сад морам да прекинем. Одох да сипам гориво за још једну црвену. Нисам рачунао на четврти дан.

MindMup – onlajn alat za izradu mapa uma

Mape uma predstavljaju dobar način da učenicima prenesemo znanja, ali i dobar način da učenici lakše usvoje određeno gradivo, pogotovo ako ih sami izrađuju.

MindMup je jedan od veoma jednostavnih alata za pravljenje mapa uma. Besplatna verzija ne zahteva od korisnika da se registruju i uloguju. U pretraživaču treba ukucati adresu www.mindmup.com .

mindmup01

Za one koji nemaju veće zahteve, dovoljna je besplatna verzija aplikacije.

mindmup02

Klikom na dugme CREATE A NEW MUP, odmah možemo  započeti rad.

mindmup03

Sa leve strane, ili u meniju Insert, možemo da dodajemo grane i čvorove nižeg (child),  višeg (parent) ili istog (sibling) nivoa. Omogućeno je i dodavanje fotografija. U meniju Edit nalaze se podešavanja za izradu mape. Dvoklikom unutar polja, unosimo tekst.  Svakom polju, ali i tekstu unutar njega, možemo menjati boju, kako bi bilo još slikovitije i lakše za razlikovanje.

mindmup04

Kada završimo sa radom, možemo da sačuvamo mapu na računaru, kao na slici:

mindmup06

Mapu možemo sačuvati u nekom formatu slike (SVG, JPG, PNG), ali i u PDF ili FreeMind formatu.

Ovo su osnovne informacije o aplikaciji, a budućim korisnicima ostaje da sami istraže sve mogućnosti koje su im na raspolaganju.

Evo nekih primera mapa uma koje sam izradio u ovom programu:

mindmup05

Цртице о просветним радницима у Србији (4) – Штипање и изврдавање

Данас сам прочитао наслов: „Надокнада часова: Школе покушале да изврдају, министарство спречило“.

Браво за министарство!

А сад мали резиме како смо стигли до врдања и штипања.

У циљу смањења ризика и изложености ђака вирусу грипа, Влада Републике Србије донела је препоруку о продужењу распуста за период од 18. до 24. фебруара 2019.г. Први радни дан планиран је за 25. фебруар, а школама је дата обавеза да донесу план надокнаде и о томе обавесте Министарство преко надлежне школске управе.

У четвртак поподне, 14. фебруара,  овај допис је почео да се шири друштвеним мрежама. Одмах је дошло до различитих тумачења дописа. Распуст је могао бити продужен само у централној Србији, где су ученици на распусту, док су се у Војводини ђаци опростили од распуста још 14. јануара, па нема говора о продужењу нечега што није у току. И ето панике: Да ли је Војводина у Србији? Да ли су војвођански ученици имуни на грип?

Мој одговор би био: Јесу! Не зато што више од друге деце у Србији једу сланину с луком, већ зато што је нас грип већ посетио претходних седмица. У недељи доношења одлуке о продужењу распуста, моји ђаци су већ прележали грип. Било је више дана када је фалило и по 9 ученика; само тада нико није прогласио епидемију.

Пратећи јавно мњење на друштвеним мрежама, а не статистичке податке о броју изостанака ученика, покрајински секретар прекида све спекулације и обавештава школе на територији Војводине да од 18. до 24. фебруара ђаци иду на принудни распуст.

Коначно распуст који важи за све ученике у Србији, укључујући и Војводину!

И то је дало ефекта! Грип је искорењен и сви се можемо вратити на посао. У ствари, деца могу да се врате у школске клупе. Наставници су (у многим школама) имали обавезу да буду на радном месту за време распуста (јер добро знамо да је распуст за децу, а не за наставнике). Отпорна смо ми сорта, скоро као деца у предшколским установама која нису имала грип-распуст.

Све што је лепо кратко траје, па и распуст, и дошло је време да се надокнађују пропуштени дани. Помоћ је стизала из штампе која је преносила изјаве министра ПНТР. Блиц је 23. фебруара пренео речи министра да надокнада неће ићи на штету ђака, а ево шта је изјавио:

– Већ постоји недељно оптерећење ученика. Углавном ученици не морају да иду у школу пет субота узастопно, може да се „уштине“ по један дан од пролећног и летњег распуста и да се остало одради током три суботе до краја ове школске године…“

Такође је додао да је неопходно „да се сачека шта ће школе да смисле и да им за то дамо одобрење“.

(Ако лаже Блиц, слагао сам вас и ја, ненамерно.)

Састали се активи директора, наставничка већа, сазвани школски одбори и савети родитеља, и ПЛАН је смишљен.

Што се тиче школа у сомборској општини, одлучено је да ће се од пролећног распуста „уштинути“ три дана (23, 24. и 25. април; уторак-среда-четвртак), 18. мај ће бити наставна субота (распоред за понедељак), док ће се петак надокнадити додавањем часова на постојећи распоред.

Пошто ни две недеље након ове одлуке нисмо одбијени (да ли од стране покрајинског секретара или министра, то не знам), ја сам, као савесни радник, почео да одрађујем петак. И тако сам успео да, недељу по недељу, одрадим три часа. А онда стиже одбијеница. Пролећни распуст се не сме дирати!

Опет заседамо, све по хитном поступку, јер већ од понедељка, ако прихватимо, прелазимо на „кикиндски модел“ (који они примењују већ две седмице). Школски одбор и савет родитеља се састају у суботу. (Схватам да сам џабе надокнађивао петак.)

Од данас, па током целе недеље, први час траје сат времена (одрађујемо два часа, скраћена). Следеће недеље други час траје сат времена, и тако редом: трећи, четврти, пети… наредних 7 седмица, док се не надокнаде сви часови. Конфузија у најави, али то је тренутно најбоље што се нуди. Док неко не јави да је и ово одбијено.

Много бабица, па је и наша надокнада килава.

 

 

 

Цртице о просветним радницима у Србији (3) – Школски сајтови (наставак)

Три недеље након седнице ШО добијам копију уговора потписаног између школе и фирме ФМИТ Плус доо Београд, без датума потписивања. Уз уговор је прикључен рачун издат 17.10.2018. на 50.000 динара (без ПДВ-а; понуђач није у систему ПДВ-а) за „Услуга израде и одржавања школских сајтова и пропратних електронских садржаја у трајању од 12 месеци“.

Пошто у уговору није наведен назив новог школског сајта покушао сам да добијем информацију о томе позивањем броја мобилног телефона наведеног у уговору. На питање да ли сам добио фирму ФМИТ Плус, добио сам одговор да сам погрешио број. Када сам, уз извињење, рекао да је тај број наведен у уговору с мојом школом, веза је прекинута. Тада сам позвао други број исте фирме наведен на рачуну на основу којег је школа извршила уплату, али љубазна госпођица из Теленорове централе ми је саопштила да је позвани број привремено искључен. Ову фирму нисам успео пронаћи ни на интернету, па се почињем питати да ли она уопште постоји.

Дошао сам до сазнања да су предстваници поменуте фирме прошле године на активу директора основних и средњих школа сомборске општине (тридесетак школа) одржали петоминутну презентацију, након чега је општина уплатила средства школи (школама), да би затим тај износ био уплаћен фирми ФМИТ Плус.

И тако размишљам, рачунам, 30 школа пута 50.000 = 1.500.000 динара (само у једној општини, а можда има још жртава дигитализације просвете), за нешто што, за сада, не постоји… Сасвим добар бизнис.

С друге стране, колеги који је задужен за Доситеј више се тај рад не плаћа, као ни рад координатора есДневника. Али, ваљда, тако мора. Док се на некоме не уштеди, фантоми не могу да се намире. А фантома има још… али о томе неки други пут.

 

 

 

Цртице о просветним радницима у Србији (3) – Школски сајтови

  • У Закону о основном образовању и васпитању, члан 52, пише: „Школа је дужна да има своју интернет страну.“

Толико о томе?!

Ко израђује школски сајт? Ко то финансира? Која је улога наставника у изради сајта? Где је то регулисано? Како се вреднује рад наставника на школском сајту? Да ли је сва награда 20 бодова стручног усавршавања у оквиру колектива?

Од школске 2006/2007. године уређујем сајт моје школе. Нисам информатичар, тако да сам све до школске 2014/2015. године сарађивао с администратором који је обављао технички део посла, док сам ја био задужен за писање прилога, фотографисање, обраду фотографија, ажурирање података о ученицима и наставницима… Када је 2015. године дошло до „пада“ сајта због проблема на серверу, многи чланци и фотографије су трајно изгубљени. Тада сам одлучио да самостално направим школски сајт на вордпрес платформи, која не захтева превелико информатичко знање. Израда сајта није изискивала никакве трошкове за школу, није требало регистровати домен нити плаћати хостинг као за стари сајт. Од школске 2015/2016. године сајт функционише по принципу блога (тако остаје бесплатан), а прилози се објављују на српском и мађарском језику, понекад и на хрватском (моја школа је двојезична – српски и мађарски наставни језик, а хрватски се учи факултативно). Ова чињеница је помогла да у два наврата од 2006. године, конкурисањем код Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице,  добијемо средства за функционисање сајта на два језика. За 13 година функционисања сајта објављено је око 500 прилога о активностима ученика и наставника, постављено око 15000 фотографија, ажурирани су подаци о школи, наставницима и ученицима, постављена обавештења и документи…

А онда… на седници школског одбора, приликом усвајања завршног рачуна, сазнајем да је за израду школског сајта исплаћено 50.000 динара. Коме, за шта? Како изгледа нови сајт? Не могу добити ни најосновнију информацију – Која је адреса нашег новог школског сајта?

Очигледно неко добро зна како се узимају паре за израду школских сајтова. А сад знамо и колико то кошта! Браво за надлежне који тако лепо воде бригу о онима који вуку запрежна кола српске просвете.

Цртице о просветним радницима у Србији (2) – ЕсДневник

  • Најчешћа тема међу просветним радницима ове школске године је електронски дневник, или ЕсДневник. Да би заживео пројекат плаћен 1,6 милиона евра, све школе у Србији морале су одабрати по два координатора који ће проћи обуку, а затим и сами обучити остале колеге у колективу за употребу ЕсДневника. Наравно, постати координатор није мала ствар, велика је част бити изабран за овај додатни неплаћени посао. А на обуци коју сам прошао октобра месеца, на велику радост и изненађење присутних, речено је да ће координатори бити плаћени у одређеном проценту због великог обима посла (спомињало се 10%, а да ће средства потраживати секретари школа). Обука је трајала неколико сати, што је било довољно само за упознавање система рада ЕсДневника, што значи да сам касније провео сате и сате проучавајући материјал који смо добили на обуци и примењујући теоријско знање у практичном раду на дневнику. (Превише сам савестан да бих пред своје колеге изашао неспреман.)

Иако се на почетку школске године директорица изјаснила да у нашој школи нису стечени услови за увођење ЕсДневника, пред крај полугодишта уследило је изјашњавање у колективу да ли ћемо користити ЕсДневник већ ове школске године. Одлука је била та да ћемо током другог полугодишта почети са обуком колега, а да ћемо на ЕсДневник прећи од наредне школске године. Било је много недоумица, гласина из других школа у којима је малтене преко ноћи одлучено да се пређе на ЕсДневник и да се ретроактивно морају уписати сви часови за прво полугодиште, што би негде у јануару-фебруару био баш огроман посао. Ишли смо на ризик, пре свега због колега које имају приличан отпор према ЕсДневнику, и за сада нас нико не тера да водимо двоструку евиденцију.

Почели смо обучавати колеге. У два-три термина, по два-три сата након наставе, требало је обучити тридесетак колега. Знање које смо стекли на обуци треба пренети колегама међу којима има и оних који не поседују чак ни мобилни телефон, који никад нису укључили рачунар јер га немају и не занима их рад на рачунару. Обучити колеге из ове категорије није посао од неколико сати (за колико је отаљигана обука координатора), па су се неки чак нашалили на свој рачун да ћемо морати формирати две групе – ИОП-2 и ИОП-3. Колико год да је то шала, стварно се не може упоредо, истим темпом радити с колегама који су вични употреби рачунара и оних којима је све што се тиче компјутера кинеско писмо. Али ни то није проблем; стрпљења имамо, добру вољу колега да помогну једни другима, тако да нико неће остати ускраћен за знање потребно за вођење ЕсДневника.

Кад смо одржали две обуке, стекли основно знање и требало да пређемо на увежбавање рада, „пао“ је црвени дневник (намењен за вежбање). То су наравно једва дочекали противници ЕсДневника јер је доказано да су папирни дневници бољи; они не могу „пасти“, они не зависе од струје и интернет везе; њима се може лупити по столу ако пажња ученика није задовољавајућа (пробајте исто учинити таблетом или лаптопом!).

Док чекамо шта ће даље бити, хоћемо ли се „извући“ до почетка следеће школске године, иза очију јавности одвија се борба координатора ЕсДневника окупљених у фејсбук групи око обећаних 10%. Министарство просвете прави се невешто и необавештено о обећањима датим координаторима током обуке и, по систему штапа и шаргарепе, обећавају новчано вредновање рада координатора када буду промењени неки за нас битни закони. Да ли ће сви координатори бојкотовати рад, хоће ли због њиховог штрајка пропасти пројекат ЕсДневника, остаје тек да видимо. Док се ствари не рашчисте, у нашој школи су се десиле и неке лепе ствари. Донацијом су обезбеђена средства за куповину десет лаптоп рачунара, што ће увелико помоћи када почнемо водити електронску евиденцију. И тако се враћамо на стару причу о просветним радницима. Терет реформе Министарство пребацује на школе и запослене. Министарство  измисли, просветни радници без питања спроводе, сналазе се у ходу. Већ смо савршени у импровизацији свега и свачега, од ИОП-а до ЕсДневника. Оно што Министарство не обезбеди, ми ћемо сами купити, да би имали чиме да се хвале и поносе пред белосветским гостима.