Цртице о просветним радницима у Србији (20) – После минута ћутања

Данас су запослени у мојој школи обуставили рад због јучерашњег трагичног догађаја у ОШ „Владислав Рибникар“ на Врачару. Одлуку о обустави донео је синдикат (НСПРС), а подржали су је готово сви запослени у колективу. Није било лако. Много порука је размењено и позива обављено док није постигнута сагласност да данас не уђемо у учионице. После минута ћутања у осам сати, ученици су отишли кућама, а запослени остали да поделе мисли о осећања, која су и данас помешана, од туге до беса, од неверице до осећаја немоћи у борби против ветрењача српског система образовања и васпитања.

Обустава, нажалост, није била одлука Министарства просвете, а очекивао сам да ће министар помислити да наставници широм Србије данас ментално неће бити спремни за рад. Просто ми је незамисливо да неко уђе у учионицу и предаје планирано градиво и да му у мислима није јучерашњи догађај. Свака част онима који су данас савесно и професионално одрадили часове, а њихов рад је доказ да смо ми већ у далекој будућности. У просвети не раде људи са осећањима него роботи.

Очекивао сам да ће данас пред децу и колеге стати директори школа, педагози и психолози, и да ће рећи да нема наставе, да данас причамо о животу (и смрти). Очекивао сам подршку, а не круто држање као да се ништа није десило. Неочекивано, од Министарства просвете, добили смо упутство за „Поступање школа у кризним интервенцијама поводом трагичног догађаја у школи у Београду“. Мало су заборавили да су многе мање школе, због рационализације, остале без психолога или педагога, али нису заборавили да и ову прилику искористе да позову директоре да упуте запослене на видео обуку за примену Правилника о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање. Посебно ми је занимљиво да је СОС телефон Министарства просвете доступан од 8 до 15:30 часова. После радног времена нема проблема који се хитно морају решити!

Медији, штампани и електронски, од јуче пуни су извештаја и анализа трагедије у којој је тринаестогодишњак усмртио осам ученика и школског чувара, а ранио још шесторо деце и једну наставницу.  У једном су сви сагласни – јучерашњи дан био је најцрњи дан српског школства.  У свему осталом мишљења су подељена – од самокритичног „сви смо криви“ до самозадовољног „систем није заказао“. Можда систем није заказао, али једна ситна карика тог система јуче је пукла. Пукла толико гласно да се чуло у целој Србији и региону. Пуцњи су дошли до ушију свих, али чули смо их на различите начине. Већина у шоку; многи нису могли зауставити сузе, а неки су се надметали на мрежама у одавању признања починиоцу масовног убиства. Недостатак емпатије код младих је оно што је забрињавајуће и треба да нас плаши.

Јуче су још две ствари изазвале полемику. Прва, да ли је школа у којој се десила трагедија елитна или није. Чули смо аргументе и за један и за други став. Да ли то помаже да схватимо разлоге крвавог догађаја? Друга се односи на одлуку о тродневној жалости. За многе дани жалости почињу сутра, након што из главног града испратимо кошаркаше Реала из Мадрида, и трајаће до недеље, а за девет породица дани жалости трају од јуче и никада се неће завршити. Не дај, боже, никоме!  

Пре пет месеци помислили смо да смо догађајем у Трстенику дотакли дно. Дигла се бука али епилог „случаја столица“ познат је свима и више је него жалостан.

Пре две недеље десио се скандал око снимања музичког спота у једној школи, чији је актер био и бивши робијаш. Нисам видео спот па не могу да оценим колика је едукативна вредност истог, али ако први човек просвете каже да у гостовању дотичне ријалити звезде не види проблем, зашто бисмо ми помислили да њему није место у школи. На крају крајева, човек има и своју емисију; иако није професор, ипак је већ нека врста „едукатора“. У мору накарадних узора омладине, он је само кап.

Само дан после трагедије на Врачару читамо невероватне вести:

 – Ученик из Обреновца после минута ћутања извадио пластичну реплику пиштоља, отац приведен

– Ученик трећег разреда једне београдске школе донео списак ученика, полиција реаговала

– Младић из Бихаћа најавио „незапамћен масакр“ као у Београду. По њему, „Тај дечко који је убио осморо деце је за мене краљ! Тако нешто сам дуго спремао за економску школу у Бихаћу. Биће то незабораван масакр у Бихаћу, кунем вам се животом!“

– У Београду петнаестогодишња девојчица кухињским ножем лакше повредила свог вршњака и професорку гимназије која је покушала да спречи напад

Док хиљаде грађана на Цветном тргу и пред школом „Владислав Рибникар“, паљењем свећа, полагањем цвећа и остављањем плишаних играчака, одају почаст жртвама, некима је све ово смешно, а убица је за њих херој. Као да су врата луднице управо отворена и неки су, очигледно, на слободи.

Мало је просветних радника који су данас стали! За већину живот иде даље. Десило се у неком другом граду, у некој другој школи, некој нама непознатој наставници, некој другој деци и другим родитељима.

Да ли је због реакције нашег дубоко подељеног друштва дно дна управо, поново, померено још дубље? Да ли се осећате безбедно у својим школама? Верују ли родитељи да су им деца безбедна у школама? Хоће ли ваше дете сутра у школу? Да ли је последњи моменат да се нешто конкретно предузме? Нек свако направи промену у свом домену, док није прекасно.

Шта ћемо сутра, након још једног минута ћутања?

Школски часопис

Први број часописа ОШ „Братство-јединство“ Бездан – „Другарска реч“ („Baráti szó“), објављен је пред обележавање Дана школе, 25. маја 2022. године.

У изради часописа безданских основаца учествовао је тим наставника, који су чинили редакцију задужену за креирање садржаја и изгледа часописа. На челу тима била је наставница српског језика Бранкица Стојковић, за техничка и визуелна решења био је задужен учитељ Роланд Вучинић, за подршку у прикупљању материјала учитељица Наталија Кедвеш, а за део на мађарском језику учитељица Илона Канижаи. Наравно, важан део ширег тима били су и остали наставници и ученици који су сарађивали с редакцијом и својим радовима обогатили садржај часописа.

Идеја је била да у часопису буду приказани сви важни догађаји, свечаности, активности ученика и наставника, успеси на такмичењима, ликовни и литерарни радови, као и примери добре праксе у наставном процесу у нашој школи у периоду од прошлогодишњег до овогодишњег Дана школе.

Колико смо испунили очекивања и остварили оно што смо замислили, процените сами, тако што ћете прелистати електронску верзију нашег листа. За преузимање првог броја часописа, кликните на везу испод:

„Другарска реч“ 2022/1.Преузми

Цртице о просветним радницима у Србији (Covid-19) – Бескичмењаци и остали послушници

Заседали су, договарали се, одлучивали… и ееевоооо решења.

Продужен је јесењи распуст! (Толико о семафор систему.)

Школама је стигао и званични допис (обавештење) од министра, који је само потврдио оно што смо сазнали још почетком недеље из медија.

Званични допис потврђује писање медија да одлазимо на заслужени десетодневни одмор, што су многи фанови просветних радника последњих неколико дана прослављали по разним интернет групама. Увек је лепо осетити да имамо подршку оних чију децу чувамо, а помало и образујемо, а малкице и васпитавамо.

Задовољне су и туристичке агенције које су просветним радницима готово распродале седмодневне аранжмане за дане распуста. Нико не воли толико путовати као наставници; то је чудо. Нек немамо за храну и огрев, али путовати се мора.

Ипак, пажљивом читаоцу једно је јасно, распуст је за ученике, а примена других мера ограничавања окупљања у школама (апел Тима за школе) не односи се на запослене. Тако ће се у неким школама наставници скупити у зборници загрејаној клима уређајем и одржати састанке школских тимова, одељењских и стручних већа (понедељак-среда), педагошког колегијума (уторак) и наставничког већа (среда). Што би се рекло, не може нам нико ништа, јачи смо од вируса. Толико о ефектима продужења јесењег распуста по наставнике. Да ли је то упутство министра, школских управа или тумачење појединих директора?

С друге стране, очекујемо да ће се тинејџери наредних десет дана затворити у своје куће, неће седети по кафићима, скакати и галамити по стадионима и спортским халама, певати по свадбама и весељима (после 20 часова), а ако и оду на јавна места, поштоваће све мере спречавања ширења вируса (барем они који верују да тај невидљиви гад постоји). Неки ће се и вакцинисати.

Када је реч о надокнади часова због продужења јесењег распуста, министар Ружић је изјавио да ће се дани надокнађивати радним суботама или додатним часовима. Крајња мера може бити продужење школске године. (Хахаха!) По њему, епидемијска ситуација у школама није алармантна и каже да је 51,1% наставног кадра вакцинисано. Најавио је да ће се почети са едукацијом наставника, родитеља и деце у вези са епидемијом коронавируса и процесом вакцинације. Нема шта, на време, епидемија је тек пред нама! Пошто сам у оних педесет и кусур процената, овај семинар ћу изгледа прескочити. А можда и пустим да ме још мало едукују, ипак су то бодови који живот значе.

Нешто размишљам… (гадна навика) Ако су дани ученичког распуста за наставнике радни, да ли ћемо заиста надокнађивати та три наставна дана које су ученици добили на поклон од Кризног штаба? Да ли ће наше три нерадне суботе ускоро постати наставне? По мојој рачуници, у том случају ћемо одрадити дупли посао. Три наставна дана биће нам (само) радни дани, а три нерадне суботе постаће наставне. Али ми се нећемо бунити. Бескичмењаци су већ одавно изнад нашег нивоа. А ускоро ће и награда у виду 7%.

Цртице о просветним радницима у Србији (18) – Ево и списка! (у недостатку бољег наслова)

Као што сам у неком од претходних чланака написао, списак замерки и наставничких мука је подугачак… Можда је коначно дошло време да га саставимо и објавимо.

Списак није састављен по важности тема које нас муче (свакоме је своја мука највећа), већ редоследом како ми је надолазила инспирација. Па да почнемо…

Последњи догађаји у просветарској Србији једну муку стављају на чело листе:

• Партијско постављање директора установа супротно одлукама Наставничког већа, Школског одбора, па и вољи родитеља

Изгледа да ће постати пракса да се одлуке из зборница бране на школским двориштима заједно са родитељима.

• Снимање телевизијских часова за наставу на даљину

Такође веома свежа тема. Треба ли и зашто само толико да буде плаћен тај додатни рад наставника? Може ли неко (директор, школска управа) присилити наставника да снима часове ако не жели? Нису сви добри наставници жељни медијске пажње или изложености јавној критици (омиљеном спорту међу наставницима и родитељима).

• Услови за рад ученика и наставника

Неадекватни простори по величини, осветљењу, грејању, расхлађивању… У условима пандемије многе учионице су мале да приме 15 ученика ако желимо испоштовати прописану дистанцу. Користе се и просторије без довољно природне светлости. Постало је нормално да у мају и јуну радимо у учионицама у којима је температура 30 степени, а током зиме 13-18 степени. Немамо клима уређаје, а застарели системи грејања нису довољни да ученици бораве у топлим просторијама.

Нису све учионице опремљене савременим наставним средствима, немају сви наставници и ученици рачунаре и паметне телефоне, интернет, информатичко знање, а подразумева се да је то неопходно за наставу у време пандемије.

Неко би овде сигурно додао… Тоалетизација (замена чучаваца) пре дигитализације!

• Употреба личних средстава у службене сврхе

Тешко да постоји професија осим просвете у којој запослени троше своја средства за рад – лични лаптоп и мобилни телефон, штампач, скенер, фотоапарат, кућни интернет; купују папир за штампање, фломастере, маркере, креде у боји…; плаћају стручно усавршавање и коришћење образовних апликација; користе своје возило и финансирају гориво за превоз ученика на такмичења… и још много тога.

• Радно време и оптерећење наставника

Решења о 40-часовној радној недељи не показују праву ангажованост запослених. Структура задужења, која је важила пре 20 година, мора да се мења. Наставницима су натурене многобројне административне обавезе које једноставно „не стају“ у решења, а оно чега нема у решењу неће бити ни плаћено.

Посебно би се требало посветити вредновању рада у комбинованим одељењима и продуженом боравку. Наставници који раде у таквим одељењима имали би шта да кажу на ову тему.

Решења о 40-часовној радној недељи касне. Сведоци смо да многи директори не знају како да их саставе, а да не оштете запослене. Министрово „продужено“ радно време их је довело у неприлику. Јасно је да неки уместо 4-5 часова дневно, држе 8-9 скраћених. Сваки час је целина за себе, па трајао и само 30 минута. Рад са две групе ученика у размаку од 3-4 сата није исти час, иако су наставници натерани да га тако евидентирају у дневнику. Многима је начињена неправда, а колико њих ће бити спремно да судски истерује правду, видећемо. НСПРВ је спреман за пилот тужбе, остало зависи од појединаца.

• Стручно усавршавање наставника

Овогодишњи рад на даљину у условима ванредног стања показао је сву бесмисленост досадашњег начина стручног усавршавања. Дигиталне компетенције појединих наставника су поражавајуће. Јурцање за бодовима и бирање јефтиних, често бескорисних семинара мора бити прекинуто. Усавршавање које нема примену у раду нема смисла. Скупљени бодови за продужење фамозне виртуелне лиценце (на сваких 5 година) немају вредност ако није научено нешто примењиво у учионици.

• Администрација

Војничким речником речено, наставници су постали ћате. Нисмо више мастиљаре, јер смо наливперо заменили тастатуром, те напредовали до дактилографа (без курса, па већина куца једним прстом). Свима је јасно да је настава најмање занимљива и битна за екстерне евалуаторе рада у школама. Тражи се само папирологија – извештаји, анализе, евалуације, самоевалуације, табеле, портфолија… нема краја. Трпи настава, трпи знање ученика, а наставници затрпани папирима губе и оно мало преосталих живаца. Стрес никад није био већи.

• Преобимни планови и програми

Верујем да би сваки наставник могао нешто рећи о овом проблему који се превлачи деценијама и опире свакој спроведеној реформи.

• Дописи

Дописи су постали синоним за тешко иживљавање над просветним радницима. Попут многих закона и дописи се могу тумачити на два (или више) начина, свако како му одговара. Упутства, за чије разумевање треба упутство, слудила су наставнике ове године. Наставницима су посебно омиљени дописи типа „данас за јуче“.

• Таблоидизација образовања

До многих информација битних за просветне раднике долазимо читајући изјаве надлежних у дневним новинама и таблоидима. Исте информације, званичним каналима, до школа стижу са 2-3 дана закашњења.

Наставници су под лупом јавности и једва се чека да о нама пишу у негативном контексту. Док се лопови, убице, пљачкаши и остали преступници у медијима означавају иницијалима, о „лошим“ просветним радницима се пише пуним именом, презименом и надимком. Да ли је ико заборавио случај „Шакира“?

• Радимо за бодове

Као што сам написао, многе наше активности немају места у 40-часовној радној недељи, па је веома перфидно смишљено да то спада у стручно усавршавање у оквиру колектива. Е, то је тек смејурија од бодовања.

Ангажовање на завршном испиту такође се „плаћа“ бодовима. И сваке године, као доказано добар у том послу, пролазиш исто „стручно усавршавање“. Најбоље је образложење… „Ти си већ био, знаш шта треба, а он је нов па не зна. А имаш и ауто.“ Не, ја сам рођен с тим да знам шта ради супервизор, не морам читати упутства! Нек се зна!

У ову категорију спада и јесења акција на снимање ТВ часова: 1 час = 5 бодова, 2 часа = 8 бодова, а 3 часа = 10 бодова.  Ако овако  наставе с попустима, они који буду снимали на Црни петак мораће платити министарству.

• Радимо бесплатно, што би рекли… за џабе

Типа „обећање, лудом радовање“ је рад школских координатора есДневника. Или мало модификован слоган са бројних усавршавања… „Обећано на семинару, није примењено у пракси“. Нису људи ишли на обуку због 10%, за то су чули тек на обуци, али ако је систем плаћен 1,6 милиона евра, плус 800 хиљада годишње, срамота је да наставници који су обучили колеге у својим колективима нису добили чак ни потврду о завршеној обуци (о парама је бесмислено и причати).

Израда школских сајтова и рад администратора је такође нешто што се не плаћа. Тачније, не плаћа се онима који то раде, али постоји фирма која је од школа покупила по 50.000 динара за израду сајта који  не постоји (као ни фирма – писао сам већ о томе опширније – Цртице… бр.3). Баш ме занима колико кошта израда и редовно ажурирање сајтова државних институција и да ли то раде запослени или нека фирма која има стручњаке за то.

Рад с ученицима по ИОП-у није плаћен јер се школе и министарство праве невешти. Они који су пресавили табак и тужили школе, добили су спорове и лепе износе с каматама. Да ли је неко одговарао што су школе изгубиле судске спорове? Нико, никад. Сетимо се крађе дела накнаде за годишњи одмор 2014. године. Судови пресудили у корист радника, министар признао „грешку“, обећали исплату свима, сачекали да потраживање застари и појео вук магарца. Нема пара, нити одговорних. Чак ни срама и црвених образа.

И тако, нешто радимо бесплатно, нешто за бодове, горе и од времена кад су људи добијали макар бонове (за њих се нешто могло и купити).

• Плата

Плата к’о плата, никад нам није доста. Него, постоји нешто у Закону о раду што није исказано на нашим платним листићима. Пре више година објашњено је да би било добро да регрес и топли оброк „уђу“ у коефицијент, и би тако. Коефицијент је појео топли оброк и летовање, а ми га сада безуспешно тражимо. Што би Маратонци рекли: „Колики је мој део?“ Одговор је већини познат. Ипак, судски се и ту може доказати да регрес и топли оброк нису саставни део плате коју добијамо (за сада случајеви радника који су на минималцу – то је најлакше доказати на суду).

• Брига о здрављу запослених и ученика

Недавно смо имали обуку о заштити на раду. Шеф рачуноводства се пожалио да му се погоршао вид због рада на рачунару и да ради у просторији без климатизације, лети изложен директном сунцу, а зими у хладном. Теоријски треба да буде послат код специјалисте и да се угради клима уређај у његову канцеларију. Чекамо да видимо шта ће се десити у пракси па да и ми масовно затражимо нове наочаре, клима уређаје и додатне радијаторе. (Зими, када је напољу 0 степени, у појединим учионицама у 7:30 је 13 степени. Јесу ли то услови за рад и боравак деце?)

Док то не добијемо, задовољићемо се с три платнене маске које смо добили у августу за превенцију од ковида. Добро смо и прошли, у неким школама су се делиле само две маске. Визира нема, ко жели, може себи купити. Имамо довољно средстава за дезинфекцију руку, али сами купујемо течни сапун и убрусе (добијено је једно паковање убруса за свако одељење прве наставне недеље – потрошено за три дана). Тако брине локална заједница о наставницима и ђацима.

Док је родитељима и деци (веома флексибилно) дозвољено да изаберу начин похађања наставе, наставници (поготово хронични болесници, угрожене категорије) немају право да раде на даљину. Ако се боје да ће у школи бити изложени вирусу, могу превентивно да оду на боловање и примају 65% плате. Леп начин да се сачува здравље, а добро и за линију јер им неће остати за храну (рачуни се морају платити).

• Мобинг над појединим наставницима

Наставници који нису по вољи директора, често су изложени разним притисцима и дискриминацији. Последње две године било је доста примера и по медијима, од основне школе до високог образовања.

• Пријем у радни однос

Колико све зависи од самовоље директора уверили су се многи запослени приликом расписивања последњих одобрених конкурса. Без посла су остали људи који у школи раде на одређено време, с прекидима и по десет и више година, а посао је добио неко „са стране“. Слично је и приликом преузимања радника са листе технолошких вишкова.

• Уста његова хвалите нас

Приче за јавност о беспрекорном функционисању система образовања у Србији који служи за пример свима у окружењу, па и шире – наставак Андерсенових бајки. Није систем, него људи, појединци који огромним ентузијазмом и љубављу обављају свој посао. 

Ипак, министар је у мају о онлајн настави рекао једну велику истину: „Ово је било: седај у авион и вози, да ли си знао или ниси, није те нико ни питао.“

И даље нас ништа не питају, а ми возимо, често као Мишко, везаних очију.

• Министар

Потребан нам је мање навалантан министар, онај који ће послушати запослене и заложити се за нас када се кроји буџет и пишу закони. Не треба нам божанство и „батинаш“, него један од нас, обичан наставник/професор, који познаје све наведене муке просветних радника.

• Нема правог, искреног, конструктивног дијалога државе са синдикатима

Били чланови неког синдиката или не, никог у власти не занима мишљење просветних радника о питањима која се тичу њиховог живота и рада. 

И за крај… …

Нема краја. Слободно допуните списак.

Цртице о просветним радницима у Србији (17) – Шта раде просветни (не)радници

Док чекам(о) решење о 40-часовној радној недељи, покушаћу да саставим списак недељних активности једног просечног учитеља, чисто да имам са чим упоредити решење које ћу добити.

Часови непосредног рада с ученицима:

• Српски језик (5 часова)
• Математика (5 часова)
• Природаи друштво / СОН (2 часа)
• Ликовна култура (2 часа)
• Музичка култура (1 час)
• Физичко васпитање (3 часа)
• Од играчке до рачунара – изборни предмет (1 час)
• Грађанско васпитање – изборни предмет (1 час)

_____________________________________________

Норма: 100% (20 часова)

• Час одељењског старешине (1 час)
• Час слободних активности (1 час)
• Час допунске наставе (1 час)
• Час додатног рада (1 час)

_____________________________________________

Укупно: 24

Припрема за часове непосредног рада с ученицима:

• За сваки одржан час пола сата припреме (24:2) – довољно само за писање припреме

_____________________________________________

Укупно: 12

Остале активности:

• Пријем родитеља (1 час)
• Дежурство (1 час)
• Стручно усавршавање (1 час)
• Рад у тимовима (1 час)

_____________________________________________

Све укупно: 40 часова недељно

Додао бих и следеће активности:

• Дежурство (још 4 часа у време пандемије; сваког дана пре часова – мерење температуре, дезинфекција; и за време сваког одмора у учионици јер ученици не излазе на двориште – Време наставника за јело и тоалет?)
• Координатор есДневника / обука наставника (0 динара)
• Вођење есДневника, администрација, извештаји (1 час)
• Уредник школског сајта / Израда прилога за школски сајт (писање и фотографисање; обрада фотографија и постављање на страницу школе) / Ажурирање података (1 час)
• Одељењска и наставничка већа; актив разредне наставе; педагошки колегијум; школски одбор (1 час)
• Самоевалуација одржаних  часова (24 одржана часа, барем по 5 минута = 2 часа – Надзорници обожавају ово да траже приликом посете, али нигде у решењу није предвиђено време за ову активност!)
• Израда контролних задатака, наставних листића, наставних материјала (1 час)
• Прегледање, исправљање и оцењивање контролних задатака, писмених вежби, писмених задатака, домаће лектире (1 час)
• Анализа иницијалних тестова, контролних и писмених задатака (1 час – И ово воле да траже!)
• Израда дигиталних наставних материјала (10 часова)
• Претраживање интернета, проналажење и прилагођавање наставних материјала (5 часова)
• Постављање дигиталних материјала на Гугл учионицу, Вибер или Фејсбук групе (5 часова)
• Прегледање радова и домаћих задатака ученика који наставу прате преко РТС-а (1 час)
• Праћење ТВ часова, ако желите да будете у току с радом ваших „онлајн ученика“ (6 часова)
• Комуникација с родитељима преко друштвених мрежа; смс поруке, телефонски позиви (1 час)
• Вођење портфолија наставника (1 час)
• Вођење портфолија ученика (1 час)
• Такмичења и припрема ученика за такмичења (1 час)
• Одлазак на такмичења (о свом трошку, својим возилом, па чекате на исплату путних трошкова месец-два)
• Одлазак на завршни испит – супервизор / дежурни наставник / прегледач (о свом трошку, својим возилом, па чекате на исплату путних трошкова три-четири месеца)
• Неформално стручно усавршавање наставника (1 час)
• Излети, посете (позориште, галерија, изложба…) (1 час)
• Рад у школским тимовима (Руководилац Тима за самовредновање и вредновање рада школе – област 6: Организација рада школе, управљање људским и материјалним ресурсима; Координатор свих тимова за самовредновање и вредновање рада школе; Тим за обезбеђивање квалитета и развој установе; Стручни актив за развојно планирање; Стручни актив за развој школског програма; Стручни тим за инклузивно образовање; Руководилац стручног већа наставника разредне наставе; Стручни тим за планирање стручног усавршавања) – Стварно не знам колико је то часова!

Слободно наставите низ, вероватно сам нешто изоставио. Ми смо „оголили“ наше радно време, а сад замислите структуру 40-часовне радне недеље осталих корисника државне благајне, од министара, посланика, запослених у разним агенцијама до физичких радника у јавним предузећима који зарађују колико и просветни радници (или више).

И за крај, ако некоме још није јасно, посао наставника не завршава се у школи (у оних 4-5 сати који тако болно боду очи свакоме ко не ради у школи). Наставници раде сваки дан, целе године. Не престају да мисле о школи ни на годишњем одмору. Гледају ТВ програм, читају књиге и стручну литературу, прате сајтове и блогове колега да би нешто искористили и применили у настави. Својим парама купују средства за рад јер им савест тако налаже.

Није посао просветних радника најтежи на свету, али нема много занимања у којима су људи толико посвећени послу, а толико мало плаћени.

Цртице о просветним радницима у Србији (16) – Не замерите што вам замерам

„Где су синдикати? Где су сада синдикалне вође?“ – питања су која последњих година просветни радници често постављају на друштвеним мрежама у коментарима на разне проблеме који нас муче.

Ова питања полако улазе у ред реторичких, али покушаћу да дам одговор. 

Знамо да постоје четири репрезентативна синдиката просвете. То значи да постоји и четири председника синдиката. За један синдикат су сви чули јер су медијски добро заступљени. За неке друге чујемо повремено. Они ћуте и потписују (нпр. Анекс ПКУ). Од министра смо чули да су три синдиката добра, сарадљива, а један се увек нешто буни. Рекао бих да тај бунџија, на уштрб „лоше“ везе с министром, скупља симпатије и поене код чланства; некад и преотима чланове другим синдикатима.

Постоје различити типови председника. Неке синдикалне вође су препознатљива ТВ лица, прави медијски магови. Сви су их чули и видели. Добро баратају градивом, причају оно што чланство жели да чује, добијају аплаузе, али неких видљивих резултата немају. Они никад ништа не потписују. За друге смо чули, али не знамо како изгледају. Понекад се њихова имена појаве у медијима и сазнајемо да су нешто потписали с Министарством. Имамо и нинџа председника – невидљив је и никад не знаш кад ће се и одакле појавити. Он је у домену мита. Чули смо да постоји, али га нико није видео. Он је полупредседник – полупензионер. Право митско биће. Понекад нешто потпише (по угледу на друге).

Географски гледано, одговор на горе постављено питање јесте да су сви председници стационирани у Београду, па житељи нашег главног града имају највеће шансе да их сретну уживо (осим ако је на снази ванредно стање; тада неки од њих не излазе на дневно светло).

И тако, синдикате и председнике прозивају за нерад чланови (с правом, јер плаћају чланарину) и нечланови (а њих је све више). По неким прорачунима само је 30-40% запослених у просвети синдикално организовано.

Недавно заокружих пола века живота. Незгодне године. Нисте довољно млади да се сећате шта сте јели прошле недеље, нити довољно стари да бисте се сећали сваког детаља од пре 25-30 година. Због тога, наредне реченице узмите с резервом; можда се памћење поиграва са мном.

Вратио бих се у прошлост неких 25 година, у време када сам се запослио и постао члан синдиката. У односу на садашњост, и поред свих недаћа 90-их година прошлог века, то је било златно доба синдикализма. Готово 90% запослених били су чланови неког синдиката. Кажем неког, јер један једини државни синдикат заменили су први независни синдикати. Проблеми су били велики. Мале, нередовне плате; проблеми са исплатом путних трошкова, јубиларних награда… Ништа запослени нису добијали на тацни. За све се морао изборити синдикат заједно са својим чланством. А чланство тада није било летаргично као данас. Пратећи праве вође, одлазили смо на протесте, штрајковали потпуном обуставом рада, под претњом да ће нам смањити плате, да ћемо добити отказ. Партијска држава је била моћна, али синдикати су имали силу иза себе – раднике који се боре за своја права. Заједно смо се изборили за редовне плате, а до сваког повећања плате дошли смо штрајком. Штрајкови су се завршавали споразумом између власти и синдиката да штрајкачи неће сносити никакве последице због свог незаконитог деловања (да, штрајковали смо противзаконито). Успели смо да обезбедимо редовну исплату путних трошкова (понегде и преко Уставног суда), јубиларних награда, светосавске награде, преконормног рада… Успевали смо да поправимо положај просветних радника потписивањем колективних уговора. Решавање технолошких вишкова ставили смо под контролу синдиката, чиме смо спречили дотадашњу самовољу многих директора. Нисмо дошли до савршеног решења, али су заштићени старији радници од губитка посла, а то се масовно дешавало током приватизације многих предузећа.

Поред успеха, начињене су многе грешке и пропусти. Синдикати су упали у фазу самозадовољства постигнутим. Практично, изгубљено је право на штрајк без неке видљиве борбе. У плати су се изгубили регрес и топли оброк. Нисмо дошли до праведних платних разреда (за све буџетске кориснике и јавна предузећа). Синдикати нису приметили осипање чланства, нити анализирали зашто је до тога дошло. Радници, који су имали редовне плате, путне трошкове, награде, сигуран посао, нису више осећали потребу да буду чланови синдиката. Брзо су заборавили ко им је то све обезбедио па су, да би им 1% плате остао у џепу, почели напуштати синдикат. И тако један по један одлазак, синдикате је почела да нагриза рђа. А рђа је појела две трећине чланства. Нема више силе иза великих синдикалних вођа, па су и вође постале мале. Толико мале да их више нико и не пита за мишљење. Не позива их држава на партију преговора у Министарство просвете, јер преговори више не постоје. Онима који имају подршку 30% запослених држава сама нуди повећање плата, по принципу узми што ти дајем и ћути, видиш како сам добар. И тај добри послодавац, који причу о повећању започиње у фебруару, а обећање испуни у децембру, у међувремену неприметно грицка и смањује права радника. Сетите се само шта вам све није плаћено а требало би, јер је предвиђено Законом о раду или ПКУ. А радници су наивни, затрпани силном администрацијом, не размишљају да им се спрема још црњи сценарио.

Када послодавац мало јаче загризе, запослени почну дозивати синдикат. Најгласнији су они који су због 600-700 динара месечно напустили синдикат. Они своје незадовољство нечињењем синдиката преносе  на оно мало преосталих чланова, на оне „луде“ који плаћају чланарину а „ништа не добијају“ заузврат. Класично питање је: „А шта је синдикат урадио за тебе?“ Треба сви да се ишчланимо, па вође неће имати кога да воде.

Е, овчице моје, то господар и жели. Сви видимо шта нам раде кад нас је остало 30%, а онда замислите шта ће радити кад нас буде само 5-10%. Носићемо пелене као запослени у приватним страним фирмама у којима не постоји синдикат. А нисмо далеко од тога. Пандемија већ показује шта може да се деси у блиској будућности. По упутству о организацији рада школе некима је већ ускраћен одмор. Наставници не напуштају своје учионице и ђаке, дежурају сваког дана на сваком одмору. Нема јела, нити тоалета. Радимо дупле смене, које Неко назива продуженом сменом. Халооо! Јесмо ли стварно толико луди и наивни? Уплашени? Шта треба да нам ураде да бисмо се тргли и супротставили свеопштем лудилу?

А сад да се вратим на наслов. Као запослени у просвети, члан синдиката, имам нека очекивања од Организације којој плаћам чланарину. А очекивања су често изневерена и то јој замерам, замерам свим синдикатима. Списак замерки и наставничких мука је подугачак, о њима ћу неком другом приликом. Сада бих само упутио поруку вођама четири синдиката – Ослушните шта вам говоре запослени у просвети, седите заједно за сто, формирајте захтеве према Министарству и договорите се које су црвене линије преко (испод) којих нећете ићи. Почните да радите оно што је ваш посао!

Цртице о просветним радницима у Србији (15) – Коска је бачена

Јуче смо дочекали дуго ишчекивано појављивање некадашњег министра просвете на конференцији за медије Кризног штаба. Као и увек, министар је испунио наша очекивања, остао је доследан и још једном, овај пут уместо врућег кромпира, бацио коску у школско двориште.

И ја сам се упецао, па сам, док је још трајала конференција, поставио објаву у Великој зборници ( – група просветних радника) следеће садржине:

Pošto ex-ministar ne razume pitanje, da ponovimo: Da li će učitelji/ce koji imaju više od 15 učenika raditi dnevno 2 puta po 4 časa (sa dve grupe učenika), a oni koji imaju manje od 15 učenika (najčešće u seoskim sredinama) samo 4 časa dnevno? 40-časovna radna nedelja neće biti ista za sve, ali plata verovatno hoće.

Објава је имала доста коментара, али занимљиво је то што су се многи ухватили дела текста у загради – „најчешће у сеоским срединама“. Неке колегинице, које раде у комбинованим одељењима и немају више од 15 ученика, су се увредиле јер њихов рад изискује много више труда, папирологије, попуњавања више дневника… Потпуно су у праву. За њих је то много болна тема, а немају коме да се пожале. Али не треба да их вређа моја објава, већ кривца треба да траже у систему (закони, колективни уговори, правилници, уредбе) који не препознаје или  недовољно вреднује тежину њиховог рада. Тај проблем, и многи други, није од јуче, али идеја министарства на коју сам реаговао јесте. Кад би сви реаговали на неправде, нелогичности и, на крају крајева, глупости система, можда бисмо се помакли са мртве тачке. Појединци и фејсбук групе неће променити систем, али показују где и шта шкрипи. Када би синдикати више слушали и искористили тај „глас народа“, можда се не би свима осуло чланство, можда би наставници осетили да их неко заступа и бори се за њих. Не мислим да је решење један синдикат, јер решење није ни једнопартијски систем. Замислите да је на челу тог једног синдиката бивши просветни радник који се не меша у посао председника синдиката. Чека да дигне пензију, неку дневницу и ужива у функцији. Имамо и сада такав синдикат, али постоје још три, па ће се увек наћи неко ко ће проговорити о проблемима.

Као што сам јуче написао, и ја радим у сеоској школи. Никога нити браним (запослене у градовима) нити нападам (запослене на селу). Немам проблем с тим што ће неко с мањим бројем ученика одржати четири скраћена часа. Једноставно, за мене није нормалан предлог да учитељи/наставници који имају више од 15 ученика у одељењу, од септембра треба да раде дупли посао, тј. држе двоструко већи број часова. Мене јучерашња прича о годишњој и недељној норми часова, иста норма а мање рада него иначе, није фасцинирала. Ако, по речима министра упућеним новинарима,  треба радити у школи да бисте разумели причу о нормама, ево, ми радимо у школи и знамо понешто о нормама.

Постоји јасан образац/критеријум шта улази у структуру 40-часовне радне недеље. Часови непосредног рада са ученицима (дакле, часови које одржимо ученицима – што може бити цела или непотпуна норма, зависно од броја часова), време за припремање наставе (за сваки час који одржимо – пола) и остало (попут дежурства, стручног усвршавања, седница, тимова, приредби итд.).

Конкретно, ако имам 20 часова, за то следи 10 часова припреме, и остаје 10 часова за остало, чиме је попуњена 40-часовна радна недеља. Поделом одељења на две групе, 20 часова наставе недељно постаје 40 часова, плус 10 часова припреме (не треба дупла припрема, али вероватно ће тражити дуплу евалуацију часова) и 10 часова осталих активности. Школски час и сат није исто. Ја знам за термин 40-часовна радна недеља, а не 40-сатна. Министарство нам продаје причу да наша два часа по 30 минута јесу 1 сат, и кад све саберемо то је недељно 20 сати. По тој логици, стандардни часови од 45 минута дају само 15 сати рада недељно и нико не би имао пуну норму. Ако грешим, молим вас да ми објасните.

Јуче смо разменом коментара дошли до податка да постоје одељења са 15 или мање ученика, а да то нису комбинована одељења. Разлози за то су различити, у шта сада нећу залазити. Дакле, моја објава се односи на те случајеве.

Претпоставимо да радите у школи у којој у прва три разреда има по 15 ученика (одељења се неће делити у групе), а у четвртом, Вашем разреду, 24 ученика. Ваше одељење ће бити подељено у две групе, и свакој ћете дневно одржати по 4 часа. Када троје Ваших колега буде махало на одласку кући, док Вам се дезинфикује учионица, јешћете СДО и чекати продужетак смене. Кад одрадите „дугачку смену“ и стигнете кући, сешћете за свој лаптоп и одрадити онлајн наставу с двоје ученика које родитељи не пуштају у школу. Кад све завршите, помислићете: Хвала ти, драги министре, што си ми тако лепо испланирао дан. Баш се радујем што сам министарству уштедео паре које би морало да издвоји за још једног наставника, јер ја радим полуволонтерски.

Друга претпоставка. Неки предметни наставник је примљен на 50% норме. Сва одељења у којима предаје деле се у две групе и њему се дуплира број часова. Наградно питање: Да ли ће он имати и даље 50 или 100-процентну норму. Није свеједно. Ако даље замислимо да је исти наставник у другој школи такође радио 50%, ко ће држати дупле часове у другој школи, опет он? Ако замислимо да је у сваком моменту током септембра могућ пад „система“ (настава у школи), хаос је још већи. Свако решење о 40-часовној радној недељи пада у воду.

После полудигитализације завршног испита можда сматрају да смо полулуди, па ћемо прогутати и ово, као и све што су нам до сада сервирали. Ето прилике да се огласимо и кажемо НЕЋУ. Нек то буде прво НЕЋУ у низу. Нећу да држим часове које ми не платите; Нећу да будем координатор ако ми не платите; Нећу да уређујем школски сајт ако ми не платите; Нећу да дежурам на завршном испиту ако ми не платите; Нећу да радим ако ми не платите путне трошкове; Нећу да радим ако ми је здравље угрожено; Нећу да радим ако ми не обезбедите средства за рад; Нећу да радим у хладној учионици; Нећу да ме плаћате бодовима стручног усавршавања итд. Свако би могао да продужи овај низ, али на све наведено наставници су огуглали и постало је нормално да у настави користите свој лаптоп, свој телефон, свој штампач, купујете папир за штампање, креде у боји, фломастере и сл. Није ни чудо што мисле да смо полулуди.

И за крај, мало о безбедности на послу у септембру.

Из јучерашњег излагања могли смо схватити да је радити са 15 ученика у одељењу безбедно, са 16 већ није; да је безбедно држати час од 30 минута, од 45 није; да су учитељи/це здравији и отпорнији на вирус од осталих наставника, а деца ће се апсолутно придржавати свих прописаних мера заштите.

Размишљање… Ако међу мојим ученицима нема заражених, нису нам потребне маске нити социјална дистанца, могу држати редовне часове, а ако је и један ученик преносилац, уз све маске и растојање, просторију за изолацију, заразиће и остале. Да није тако, не би било здравствених радника који су се заразили на послу, а неки и преминули. Нико и ништа нам не гарантује да ће предложене мере спречити да се разболимо. А онда је то већ сасвим друга прича у којој није важно да ли држимо 4 или 8 часова.

Нема потребе да се просветни радници по фејсбук групама међусобно свађају и вређају, деле на сеоске и градске, више и ниже. Једно је изношење мишљења и проблема, а друго беспотребно режање и свађање око коске која нам је бачена. До почетка школске године остале су још непуне три недеље и пред нама је други талас дописа или други пик првог таласа, нисам сигуран, али таласање је загарантовано.

Цртице о просветним радницима у Србији (14) – Друштво Кристалне Кугле

Те давне 1991. Црвена звезда је постала европски шампион, а овог 29. маја стављена је тачка на онлајн наставу. Некако у сенци та два важна догађаја, у јавност је испливала информација да ће одржавање електронских дневника ове школске године коштати око 780000 евра. Посао је, наравно, додељен фирми „Тесла“. Из Министарства су изјавили да је потписивање уговора било неопходно како би систем наставио са несметаним радом, а вероватно ће бити обнављан и наредних година, с обзиром на то да је фирма „Тесла“ задржала ауторска права над програмом, па и не постоји могућност да посао преузме нека друга фирма.  Занимљиво је да у тој рачуници око одржавања есДневника и даље нигде нема школских координатора, који су заслужни што је електронски дневник заживео у српским школама. Они са добром меморијом још се сећају и спомињу, на обуци обећаних, 10% за рад координатора. Али, на нашу жалост, та слаткоречива обећања нису имала потпору у Министарству, где никад нису ни чули за ту могућност, па та прича полако постаје само мит.

Осим уводног скандала око тендера, који је био „подешен“ компанији „Тесла“, нови скандал десио се када је родитељима приликом приступа есДневнику искочило обавештење да испробају нови, напредни портал еШкола. Изненађење је било и то да ће се коришћење портала плаћати од децембра. Након јавне реакције многобројних родитеља, из Министарства су се огласили објавом у којој наводе да је фирма „Тесла“ самоиницијативно убацила ту опцију, те да немају ништа са порталом еШкола. Одмах су захтевали уклањање спорне рекламе и укидање могућности приступа том порталу са параметрима које су родитељи добили од школа, што је, у међувремену, и урађено. Међутим, многи родитељи су већ унели своје податке, па је морао да реагује и повереник за заштиту података о личности Милан Мариновић. Он је покренуо поступак надзора над Министарством просвете како би се утврдиле чињенице у вези са пропустима у функционисању електронског дневника.

Оно што боде очи, јесте да се у причи о есДневнику већ други пут може чути оправдање „самоиницијативно“. Помислили бисмо да се за те паре које Министарство даје за дневник, оно нешто и пита. Или не?

---

Мај месец смо испратили једном петицијом. Предизборна кампања је настављена на већ давно прихваћен, али многима неприхватљив, начин. Проглас просветних радника којим се изражава забринутост због учестале злоупотребе деце у политичке сврхе, првих дана акције, дигиталним палцем окренутим нагоре, потписало је 464 просветних радника. Проглас је стигао до медија, па је морао да реагује и РЕМ. Да ли би то учинили и без прогласа, остаје да нагађамо. Углавном, донета је одлука о забрани емитовања спорног предизборног спота, али остаје сумња да је неко, опет самоиницијативно, пустио спот који ће, у духу ранијих кампања, бити забрањен. Пацка је за „пример“ другима, али не боли. Циљ је постигнут.

---

Стигли смо до просветним радницима омиљеног јуна. Овај јун је требао бити за нијансу омиљенији од претходних јер смо, после исцрпљујуће наставе на даљину, очекивали растерећење. Неки су успели да се мало релаксирају, али било је пуно оних који су имали срећу да, на просветној лутрији, добију задужења на пробном завршном испиту – неко као дежурни наставник, а неко као исправљач/прегледач тестова. Ове године је уведена и нова функција – скенерџија, који врши полудигитализацију тестова. У мојој школи, по неписаном договору са директорицом, колега и ја се смењујемо на месту супервизора. Не морам рећи колико сам срећан што ове године није на мене ред, али сам и тужан што немам лични доживљај те части која је указана неким колегама. Према томе, могу само да пренесем нека њихова искуства која сам нашао на порталу Direktno (6. jun).

• „Како би испало да систeм за прeглeдањe тeстова који јe током пробнe малe матурe по први пут укључeн, одлично функционишe, надлeжни у Министарству просвeтe одлучили су да „намамe“ просвeтарe да даноноћно прeглeдају. Тако су из школских управа упућeни e-маилови наставницима који су ангажовани да сe помучe још мало и да пристану да током ноћи глeдају тeстовe од кућe! Као мотивацију за овај ноћни рад, навeли су у обраћању којe су прослeдили матeматичарима да су они „пионири и да ћe добити додатнe бодовe“!
• Ово јe вишe прeшло свe границe. Од нас направишe роботe, а то јe зато што прво нису били у могућности да скeнирају свe тeстовe, јeр нису размишљали о броју, па им јe сeрвeр био у квару, па сада још викeндом ноћу трeба да сe прeглeдава. На жалост, многи ћe морати, јeр сe на њих врши притисак. У осталим прeдузeћима прeковрeмeни и ноћни рад сe плаћа, а нама само што нe узму душу – прокомeнтарисао јe просвeтни радник са југа Србијe, који јe озбиљно потрeсeн e-маилом који јe добио синоћ око 20 часова.
• Оно што јe проблeм јe читава конфузија око пробнe малe матурe. Тако су у понeдeљак дeца кући носила тeстовe из српког и комбиновани, а у уторак у школи радила тeст из матeматикe. Тeк у чeтвртак јe почeло прeглeдавањe, јeр нису стигли сви тeстови да сe скeнирају. Како су у чeтвртак матeматичари глeдали тeстовe у школама, убрзо нису имали шта да глeдају, јeр сe каснило са скeнирањeм.
• И сада да би показали како јe ово савршeн систeм, а нe чист промашај, гањају нас да цeлу ноћ радимо, али су нам „олакшали“ јeр ћeмо моћи то и од кућe. Страшно – додајe наш саговорник.“

---

Док су се прегледачи мучили, министар просвете је изјавио да је тај ресор апсолутно беспрекорно организовао онлајн наставу током епидемије коронавируса, наводећи да је наставом обухваћено 99% средњошколаца и 99,3% основаца.

• „Матура је сада унапређена, тестови имају кодове по којим се ради дигитални преглед. Преглед тестова је такође потпуно дигатализован чиме се повећава безбедност тестова и тестирања“, казао је Шарчевић. Навео је да је сада могућност да деца на матури преписују најмања, јер ће их како је рекао, бити по петоро, шесторо у учионицама, уз довољан број супервизора.

Како наводе „Новости“, по министру, најслабија карика на матурским испитима су директори.

• Сви стручни сарадници, инспектори на свим нивоима, биће на терену. Покриваћемо критичне тачке, а под посебном присмотром биће места где је раније било „мувања“ и одступања у резултатима. И ја ћу бити на терену. Предузећемо све мере да све протекне како треба – истиче Шарчевић.
• На питање да ли ипак постоји опасност од „проваљивања“ тестова, што се догодило прошле године са тестом из математике, министар каже:
• Једина опасност прети од директора. До школе је све под нашом контролом, а када преузму кесе са тестовима, неко може да отвори, али пошто и кесе имају заштиту, брзо би се открило ко је то урадио. Ризик је минималан, али ако се неко усуди да то уради, мора да зна да је учинио кривично дело – каже Шарчевић.

Министар Шарчeвић је прeдставио Оквир Стратeгијe развоја срeдњeг образовања и васпитања и цeложивотног учeња до 2027. и том приликом истакао да би највeћа промeна трeбало да будe обавeзно срeдњe образовањe за свe.

• Обука дeцe трeба да будe таква да срeдњe образовањe будe обавeзна катeгорија, као што јe то сада основно. Мислим да ћeмо то успeти вeома брзо да рeализујeмо, чeкамо промeну Устава – истакао јe Шарчeвић за Танјуг.

На све ово бисмо могли додати и стару кинеску изреку коју смо чули ових дана у Панчеву: “Деца ће док се школују морати да науче да раде. Макар два сата дневно морају нешто да раде, да ли у фабрици, на њиви…” Дуално, нема шта!

---

Пошто код нас свако чудо (скандал) три дана траје (па се заборави / замени другим), просветне раднике, још омамљене победом после скидања непримереног предизборног спота, дочекао је нови шок.

Комисија Завода за унапрeђивањe образовања и васпитања одлучила јe да из трeћeг разрeда гимназија искључи избор из поeзијe Дeсанкe Максимовић, а из чeтвртог збирку „Тражим помиловањe“. Овај потез изазвао је огромно негодовање међу наставницима, професорима, студентима, писцима…

…и тако је започета акција „Тражим помиловање за Десанку“.

И тако почиње „игранка“…  Петиције, безброј саопштења, објашњења, образложења, изјава… а у земљи Пинокија и Минхаузена све је могуће.

N1, 6.6.2020.

Министар Шарчевић је истакао да се ради о покушају Завода да сe прeорганизујe оно што Дeсанка Максимовић има у школском систeму, али оно што јe важно истаћи да јe свe у процeдури и радној вeрзији.

„Сигурно као министар нeћу дозволити да будe смањeн, нeго сe залажeм да сe апсолутно њeно учeшћe у школском програму повeћа, нe само њe, вeћ и других вeликих пeсника. Ову моју одлуку сам прeнeо и Заводу и Савeту“, рeкао јe Младeн Шарчeвић за Танјуг.

Шарчeвић јe објаснио да одлука Завода трeба да будe упућeна Националном просвeтном савeту на даљу процeну, прeнeо јe РТС.

„Они морају да образложe своју одлуку и да јe доставe Савeту. Тада, ако будe прихваћeна, одлука сe шаљe министарству“, указао јe Шарчeвић и додао да јe тражио да му сe достави тај докомeнт.

Бeз обзира на то да ли јe на ту одлуку савeт дао сагласност или нe, Министарство просвeтe можe да јe усвоји.

Прeмијeрка Ана Брнабић комeнтарисала јe на Твитeру овај случај. Она јe написала: „Никада сe Дeсанка Максимовић нeћe избацивати из образовног систeма Србијe. Никада. Тачка.“

Nova.rs, 8.6.2020.

Министар Шарчeвић овако одговара на констатацију Nova.rs да јe ипак чињeница да на спорном Правилнику, којим сe из школског програма избацујe збирка Дeсанкe Максимовић “Тражим помиловањe” и избор из њeнe поeзијe – стоји њeгов потпис.

„Сада јe свe сторнирано, Дeсанкина дeла остају гдe су и била у наставном плану, а уводи сe нова Антологија саврeмeних пeсника, што јe, како наводи министар, био првобитан разлог да Завод за унапрeђивањe образовања и Национални просвeтни савeт избацe из лeктирe дeла чувeнe српскe пeсникињe.“

“Сторниран јe сваки покушај да сe Дeсанка Максимовић изузмe из наставног програма. Намeрe завода су билe врло часнe, али лошe постављeнe. А пут до пакла поплочан јe добрим намeрама”, кажe министар Шарчeвић.

„Да, мој потпис јe на Правилнику, али знатe ли који јe то датум? Сeдница јe била онлајн у врeмe ванрeдног стања када сам, из својих здравствeних разлога био у изолацији и радио од кућe. Ако Национални савeт трeба мeни да подвали нeшто да  потпишeм, онда, знатe како – нeћу да им потпишeм ништа вишe. Ваљда јe то логично да сe нови Правилник образложи. На њeга нико нијe дао примeдбe и ја сам морао да имам кристалну куглу да бих свe ово знао“, кажe за Nova.rs Младeн Шарчeвић, министар просвeтe.

Ето, и ово је решено.

Шта можемо из свега научити?

Да ли да се правимо невешти? Јооој, кад је то било? Па још онлајн! То као да се није ни десило. Можда ћемо тако сачувати живце, а образ, као што видимо, не могу сви сачувати.

Можда је поука да у борби против Друштва Кристалне Кугле, на путу до пакла поплочаном добрим намерама, треба да будемо нека врста Индијана Џонса, који не познаје и признаје препреке. Само заједно, гласни и упорни можемо остварити своје циљеве. Морамо знати да нам нико ништа неће дати ако то сами не тражимо (добро, осим пред изборе) и да ће нас „јахати“ док год ћутимо и трпимо. Они се неће променити, а можемо ли ми? Где је наша тачка пуцања?

Цртице о просветним радницима у Србији (13) – Слике наше стварности

Негде у Србији… пре онлајн наставе

Ако вам се пружи прилика, обавезно посетите село Субјел и одведите своје ђаке на својеврсно путовање кроз време у ОШ „Доситеј Обрадовић“. Доживљај је незабораван.

---

Због пандемије, настава се преселила у домове ученика и наставника.

Велики одмор током наставе на даљину

Док мачке нема „мишеви“ коло воде. Кад радите наставу на три нивоа, пожељно је да мишеви буду различите боје, лакше се сналазите.

---

У акцији Покрајинског секретаријата за образовање „Паметну таблу у сваку учионицу“ војвођанске школе, које су се пријавиле на конкурс, добиле су по једну интерактивну таблу с пројектором. За сваку похвалу.

---

Добили смо поруку да на наставничко веће обавезно понесемо маску. Спонзор моје маске је видеотека „Врисак“. Нађите себи спонзора и изненадите колеге.

---

Негде у Србији… завршетак онлајн наставе

Како незванично сазнајем, у свим школама,  до 2030. године, зелене и беле табле биће замењене паметним зидовима (тзв. видео-воловима).

(Извор илустрације: Данас, Фото: СНС Портал)

Цртице о просветним радницима у Србији (12) – Молимо Вас, немојте више давати изјаве!

26.5.2020. (Вечерње новости) Изјава министра просвете

„У школама ће бити холограмски наставници и роботи.“

Додао бих, у школу ће долазити у летећим аутомобилима.

„Први корак биће отварање Центра за промоцију науке у Београду, у згради Учитељског факултета.“

„У наредних месец дана из Кине ће стићи опрема коју донира „NetDragon“. Центар ће почети да ради до краја фебруара (…) Према уговору, овакве центре отворићемо и у Новом Саду и Трстенику. Опрему ће и за њих донирати кинески партнер, а ми ћемо обезбедити простор, који подразумева и преноћиште, како би просветни радници и студенти из свих градова могли да долазе на обуку.“

Предлажем да се центар назове „Змајево гнездо“ (1, 2 и 3).

26.5.2020. (ЗУОВ) Обавештење у вези обука на ЗУОВ Еду платформи  за спровођење обука од јавног интереса

„У понедељак, 25.5.2020. на платформи ЗУОВ Еду са реализацојом је отпочела обука „Дигитална учионица“. Током дана систем је био оптерећен и често је долазило до немогућности логовања у обуку, а повремено и до проблема са учитавањем садржаја обуке онима који су се успешно улоговали.

Систем је спреман да прихвати 4000 нових корисника на обуци, али су током читавог дана вршени напади на сервер у покушају да се систем уруши или успори. (…) У току вечери 25.5.2020. извршене су додатне радње у заштити система и од тог периода функционише стабилно. Иако се напади дешавају и данас, 26.5.2020, систем функционише стабилно и обуке се реализују.“

ЗУОВ је обавестио надлежне институције и замолио све наставнике, који нису одређени да похађају обуку у овом кругу, да не оптерећују додатно систем покушајем логовања. Рок завршетка обуке продужен је за два дана.

Шта рећи после овога? Какву послуку порати наставницима који се трпају у обуку на коју их школа није послала? Докле ћете више хакерисати све што стигнете?

Али нећете дуго. Прорадиће „Змајево гнездо“ и свуда ће бити инсталирано непробојно „Змајево око“.

26.5.2020. (РТС) Изјава министра просвете

„Мала матура ће бити полудигитална.“

„Инспектор доноси тест у присуству школске управе, ради се у амбијенту где је преписивање сведено на минимум, тестови се скенирају, скенери су у свим управама и прегледа се преко софтвера.“

Па, да анализирамо… Ученици, физички присутни у учионици, решавају тест. Ако је то пола посла (пола од скроз дигиталног), остаје да се прегледање обави дигитално. Задаци затвореног типа се прегледају скенирањем (и скенирање ради неко недигиталан), али задатке отвореног типа прегледају прегледачи. Значи, пола од пола раде наставници недигитално. По томе, остаје 25% дигиталне матуре, па је правилније рећи да ће матура бити четвртдигитална.

Амбијент где је преписивање сведено на минимум? Је л’ то амбијент где у учионици тест пише максимално девет ученика, а дежура наставник те школе, који, претпостављамо, познаје ученике и стало му је до што бољег успеха ученика и школе? Све ми се чини да је до наставникове савести, а не до амбијента.

Софтвер… ништа не знамо о њему, али по помињању те речи, просветним радницима на памет прво падне есДневник и аферица око тендера. Да ли је софтвер полуплаћен, претплаћен или гратис? Само да не трокира, као што је све „пуцало“  ове године због хакерских напада на закључивање оцена, пробу пробног завршног испита и вебинарно усавршавање наставника.

О онлајн настави каже: „Ово је било: седај у авион и вози, да ли си знао или ниси, није те нико ни питао.“

Е, ово је жива истина! Вози, Мишко!