Данас су запослени у мојој школи обуставили рад због јучерашњег трагичног догађаја у ОШ „Владислав Рибникар“ на Врачару. Одлуку о обустави донео је синдикат (НСПРС), а подржали су је готово сви запослени у колективу. Није било лако. Много порука је размењено и позива обављено док није постигнута сагласност да данас не уђемо у учионице. После минута ћутања у осам сати, ученици су отишли кућама, а запослени остали да поделе мисли о осећања, која су и данас помешана, од туге до беса, од неверице до осећаја немоћи у борби против ветрењача српског система образовања и васпитања.
Обустава, нажалост, није била одлука Министарства просвете, а очекивао сам да ће министар помислити да наставници широм Србије данас ментално неће бити спремни за рад. Просто ми је незамисливо да неко уђе у учионицу и предаје планирано градиво и да му у мислима није јучерашњи догађај. Свака част онима који су данас савесно и професионално одрадили часове, а њихов рад је доказ да смо ми већ у далекој будућности. У просвети не раде људи са осећањима него роботи.
Очекивао сам да ће данас пред децу и колеге стати директори школа, педагози и психолози, и да ће рећи да нема наставе, да данас причамо о животу (и смрти). Очекивао сам подршку, а не круто држање као да се ништа није десило. Неочекивано, од Министарства просвете, добили смо упутство за „Поступање школа у кризним интервенцијама поводом трагичног догађаја у школи у Београду“. Мало су заборавили да су многе мање школе, због рационализације, остале без психолога или педагога, али нису заборавили да и ову прилику искористе да позову директоре да упуте запослене на видео обуку за примену Правилника о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање. Посебно ми је занимљиво да је СОС телефон Министарства просвете доступан од 8 до 15:30 часова. После радног времена нема проблема који се хитно морају решити!
Медији, штампани и електронски, од јуче пуни су извештаја и анализа трагедије у којој је тринаестогодишњак усмртио осам ученика и школског чувара, а ранио још шесторо деце и једну наставницу. У једном су сви сагласни – јучерашњи дан био је најцрњи дан српског школства. У свему осталом мишљења су подељена – од самокритичног „сви смо криви“ до самозадовољног „систем није заказао“. Можда систем није заказао, али једна ситна карика тог система јуче је пукла. Пукла толико гласно да се чуло у целој Србији и региону. Пуцњи су дошли до ушију свих, али чули смо их на различите начине. Већина у шоку; многи нису могли зауставити сузе, а неки су се надметали на мрежама у одавању признања починиоцу масовног убиства. Недостатак емпатије код младих је оно што је забрињавајуће и треба да нас плаши.
Јуче су још две ствари изазвале полемику. Прва, да ли је школа у којој се десила трагедија елитна или није. Чули смо аргументе и за један и за други став. Да ли то помаже да схватимо разлоге крвавог догађаја? Друга се односи на одлуку о тродневној жалости. За многе дани жалости почињу сутра, након што из главног града испратимо кошаркаше Реала из Мадрида, и трајаће до недеље, а за девет породица дани жалости трају од јуче и никада се неће завршити. Не дај, боже, никоме!
Пре пет месеци помислили смо да смо догађајем у Трстенику дотакли дно. Дигла се бука али епилог „случаја столица“ познат је свима и више је него жалостан.
Пре две недеље десио се скандал око снимања музичког спота у једној школи, чији је актер био и бивши робијаш. Нисам видео спот па не могу да оценим колика је едукативна вредност истог, али ако први човек просвете каже да у гостовању дотичне ријалити звезде не види проблем, зашто бисмо ми помислили да њему није место у школи. На крају крајева, човек има и своју емисију; иако није професор, ипак је већ нека врста „едукатора“. У мору накарадних узора омладине, он је само кап.
Само дан после трагедије на Врачару читамо невероватне вести:
– Ученик из Обреновца после минута ћутања извадио пластичну реплику пиштоља, отац приведен
– Ученик трећег разреда једне београдске школе донео списак ученика, полиција реаговала
– Младић из Бихаћа најавио „незапамћен масакр“ као у Београду. По њему, „Тај дечко који је убио осморо деце је за мене краљ! Тако нешто сам дуго спремао за економску школу у Бихаћу. Биће то незабораван масакр у Бихаћу, кунем вам се животом!“
– У Београду петнаестогодишња девојчица кухињским ножем лакше повредила свог вршњака и професорку гимназије која је покушала да спречи напад
Док хиљаде грађана на Цветном тргу и пред школом „Владислав Рибникар“, паљењем свећа, полагањем цвећа и остављањем плишаних играчака, одају почаст жртвама, некима је све ово смешно, а убица је за њих херој. Као да су врата луднице управо отворена и неки су, очигледно, на слободи.
Мало је просветних радника који су данас стали! За већину живот иде даље. Десило се у неком другом граду, у некој другој школи, некој нама непознатој наставници, некој другој деци и другим родитељима.
Да ли је због реакције нашег дубоко подељеног друштва дно дна управо, поново, померено још дубље? Да ли се осећате безбедно у својим школама? Верују ли родитељи да су им деца безбедна у школама? Хоће ли ваше дете сутра у школу? Да ли је последњи моменат да се нешто конкретно предузме? Нек свако направи промену у свом домену, док није прекасно.
Шта ћемо сутра, након још једног минута ћутања?
teachroland 